Добитници су Међународни славистички центар за полувековни допринос неговању српског језика и популаризацију српске језичке културе у светској славистици, академик Матија Бећковић за неговање српског језика и његових моћних поетских функција и проф. др Рада Стијовић за неговање и популаризацију српске језичке културе. Постхумно ово признање припало је и проф. др Живојину Станојчићу за укупан допринос изучавању српског стандардног језика и његових стилских функција. Једногласну одлуку о лауреатима признања, које Матица српска додељује од 2012, донео је жири у саставу проф. др Вељко Брборић, др Миодраг Матицки, академик Слободан Реметић, проф. др Драган Станић и проф. др Срето Танасић.
Председник Матице српске и члан жирија проф. др Драган Станић је указао да после осам година постојања ове награде са задовољством може рећи да је она испунила основну своју сврху, али да њени задаци и даље остају да истрајно прати ко, где и како све доприноси српској језичкој култури, те да све позитивне примере те врсте уведе у простор јавног дискурса.
- Повеља Матице српске је логичан је наставак свега онога што је Матица у области српског језика, а посебно бриге о изградњи српског језичког стандарда, чинила, што чини сада, а што ће и у будућности чинити - рекао је Станић.- У том погледу је то природни додатак на све оно што је у дефинисању српског стандардолошког оквира Матица учинила, а то значи да је брига о правописној проблематици, о лексикографском обиљу и о нормативној граматици саставни део оног настојања, те природни наставак онога што су чинили аутори Правописа, Нормативне граматике и речника српског језика, као и пројеката од којих изузетно много очекујемо, као што су Вишетомни речник, Речник српског народног језика од 12. до 18. века, Речник славеносрпског језика и других пројеката.
Представљајући досадашње, као и нове добитнике Повеље, Станић је навео да су кренули и у иновацију одлучујући се да верификују и допрнос оних који су најтемељније развијали стваралачке, изражајне моћи самог језика, а реч је о песницима и и књижевницима. Бећковића као првог добитника представио је као песника који је као нико други моћно користио веома широке и изражајне могућности српског језика, па је на тај начин силно ширио простор српске језичке културе. Његов танани лирски говор заснован на српском језичком стандарду, изузетно изражајно богатство је пронашао у дијалекту, тачније у говору песниковог црногорског завичаја у Ровцима, у Морачи, па су тако настале најмоћније помене које остају као трајна вредност српског песништва.
Проф. др Вељко Брборић представио је педесетогодишњи рад Међународног славистичког центра, најстарије институције ове врсте у словенском свету која се бави проучавањем наше културне баштине, усавршавањем српског језика у земљи и иностранству, неговањем српског језика, књижевости и језичке културе од Београда до свих славистичких катедри на планети Земљи. На научним скуповима Центра до сада је учествовало више од хиљаду домаћих и страних слависта, а више од четири хиљаде студената похађало је предавања, лекторска вежбања и факултативне курсеве, а са скупова је објављено више од стотину томова зборника. Међу бројним публикацијама Брборић је истакао рад на трокњижју “Алексанадар Белић - српски лингвиста века” и најавио капитално издање поводом 50 година славистичког центра. Жири је убеђен да ће, како је рекао МСЦ наставити своју мисију и у деценијама које следе, а признање је примила управница Драгана Мршевић Радовић.
Песмама заподева разговор са народом
– Бећковић у својим песмама заподева разговор са својим народом, његове песме јесу његове каже, тужбалице, које се изговарају стиснутих зуба, од којих песник и слушаоци његових песама, док их Матија чита, постају виши, придижу главе, престају да замуцкују и гледају равно у очи, као када се Срби ухвате за руке и заиграју коло. А то је оно коло којим је Његош прошарао свој “Горски вијенац”, које је кнез Михаило заиграо на улици са народом док се од пристаништа, после испраћаја последњег београдског паше, пењао у Београд - навео је Матицки.
О доприносу проф. др Раде Стијовић српској лингвистици говорио је академик Слободан Реметић наводећи да је у питању стручњак доказане компетенције у више научних дисциплина лингивистичке србистике, ауторка пет монографија и више десетина радова у домаћим и страним публикацијама. Најдубљи траг, по Реметићевим речима оставила је у домену лексикографије радећи на Речнику српскохрватског књижевног и и народног језика САНУ као и Речнику српског језика Матице српске, а уредник је и часописа “Језик данас”. Реметић је скренуо пажљу и на њене текстове који излазе у Културном додатку “Политике” писане беспрекорним стилом одличног лексикографа, осведоченог стручњака из области нормативистке и језичке и говорне културе.
Постхумно ово угледно признање добио је и проф. др Живојин Станојчић, а о делу овог граматичара и стилистичара говорио је проф. др Срето Танасић. По његовим речима, током плодног научног пута дугог шест деценија Станојчић је дао изузетан допринос осавремењавању српске језичке норме и изградњи српске језичке културе, као један од водећи стручњака за савремени српски језик био је уредник часописа и зборника, аутор граматике из које је учило тридесетак генерација ученика.
Дело првог песника који је добио ову Повељу академика Матије Бећковића представио је др Миодраг Матицки. Називајући га језиковорцем, Матицики је указао да о судбини нашег језика сведоче многи Бећковићеви стихови, посебно данас у временима када је толико тога побркано и води несагласју јужнословенских народа које утиче да се све безглавије успињу спиралом вавилонске небеснице.
- Бећковић је понајвише стихова посветио језику, он пева о њему, чини га изнова живим у својим песамама, живљим од блиског разговора - навео је Матицки.- У духу језикотворства, он подарује појединим речима нова значења, групише речи у зуј пчелињег роја, неочекиваним сударима речи ствара кресове и варничења готових метафора- језик чини живим. Његова заумњивања о језику и језиком одиста јесу дубокосмислена. Примајући ову награду Бећковић је рекао: „ни лепшег признања, ни важнијег дародавца, ни срећнијег добитника који би волео да је ту повељу и заслужио.” Указујући да је језик основ сваке културе Бећковић се позвао на речи Лазе Костића да се племена не могу ослободити и ујединити, ако то не припреме песници, а ако нема душевног нема ни политичког јединства. У складу са Повељом за неговање српске језичке културе прочитао је своју песму “Мало и велико слово”.
Н. Попов
