Шири избор биће објављен у следећем броју НИН-а, ужи 8. јануара, имена финалиста биће позната 16. јануара, а 20. јануара биће саопштено име 66. лауреата по избору делимично промењеног жирија у коме су Бранко Кукић, Иван Миленковић, Марјан Чакаревић, Марија Ненезић и Теофил Панчић.
Представљајући свој утисак о тих 200 романа Теофил Панчић, у новом броју НИН-а, наводи да када се продукција очисти од три четвртине недомашених или симпатично залуталих може се рећи да је разноликост велика, много је младих, а талентованих, квалитетних, књижевно освешћених, много је људске и ауторске куражи да се пише о важним стварима на начин који ће бити близак готово па размаженом данашњем читаоцу, навиклом на глобал(изоване) стандарде, оном који писце српског језика мери истим аршином који користи за Остера или Феранте, Уелбека или Зејди Смит. Ипак признаје да је као читалац уживао више него што се надао, у више књига него што се усуђивао да претпостави. У обимној романескној продукцији за Марију Ненезић пријатно изненађење су романи писаца млађе генерације, неретко дебитанти који показују зрелост у перцепцији окружења и храброст да литерарним поступком прокоментаришу то окружење које заборавља на елементарна хуманистичка начела. По њој видљив је и повратак дужој романескној форми, добром роману који захтева и озбиљног и одговорног читаоца, као и проширење поља жанра.
Иван Миленковић издава три тенденције овогодишње продукције- писци се све одлучније окрећу садашњости, из Босне и Херцеговине, у којој се догађа истински књижевни цунами, почело је обилно да прелива и на ову страну, док жанровски романи све убедљивије сламају ограничења наметнута управо жанром. По његовим речима, имамо романе који се суочавају са варварским разарењем овог града, романе који се крећу између балканских ратова и мира који личи на живот у лудници, имамо јунаке који једнако болно копају по себи и недавној прошлости.
По Бранку Кукићу коначно се у нашој савременој књижевности артикулишу последице злог времена, коначно су се појавили писци који су из овог времена успели да извуку ту тамну линију неспокоја и неизвесности и неки од њих су на висок уметички начин указали да је пут којим идемо пут над понором, а да су се спојила још два понора: понор у друштву и понор у нама. Судбине из ових књига су судбине данашњег света и слика наше овдашње несреће, али и несрећа које се догађају и на другим просторима света. По речима Кукућа, савремени писци показују читалачко необразовање и зато млади писци морају да траже то “закопано благо” и због авантуре, и због сазнања, и због уживања. За Марјана Чакаревића први читалачки утисак је да је овогодишња продукција квалитетнија него лане. Годину у целини обележева одважно урањање у садашњицу и непосредну живу прошлост, те суочавање са њиховим дубоким и још увек неразрешеним напетостима. Ако се понови она позната фраза о озбиљним књигама за озбиљна времена, по њему романи ове године достојно одговарају својој епохи.
Н. Попов
