Сејрановић је 2013. био један од учесника “Просефеста”. Због епидемиолошке ситуације “Просефест” се одржава у онлајн форми, а програм ће бити доступан свакодневно до 18. децембра на званичном Јутјуб каналу КЦНС.
Иако несклон да размишља о књижевности из перспективе биографије аутора, Срђан Срдић је указао да је Беким Сејрановић био исто што и његова књижевност и обрнуто. Скоро да нема никаквог одмака између онога што је написао и онога што је стварно проживео. Данас му он изгледа као један од последњих романтичара које човек може да замисли у књижевности и није изненађујуће што су реакције толиког броја читалаца на његову књижевност углавном афирмативне. Срдић то уживљавање објашњава чињеницом да се осећа да имате посла са неким ко је до те мере отворен и спреман да говори о себи и о својим најинтимнијим размишљањима, преживљавањима и детаљима из биографије о којима се иначе не говори, што је стварало утисак да вас Сејрановић никада неће преварити. Његова животна прича је, по Срдићу била у равни једног озбиљнијег авантуристичког филма, пуна ствари које су превише и за неколико људских живота. Срдић је указао да му је било интересантно да размишља шта ће се десити са Сејрановићевом литературом у тренутку када њега више нема, када немате живу референцу аутора са којим можете те књиге да идентификујете и навео да се плаши нашег, балканског лошег односа према књижевном наслеђу које буде препуштено стихији.
По Срдићевим речима, Сејрановићева књижевност је била жива колико је био жив он и то је оно што су његови највернији, најискренији, најрадикалнији читаоци увек били спремни да препознају. Није био највећи писац кога можете да читате али је дефинитивно био највољенији, сматра Срдић, наводећи да не може да се сети никога ко је изазивао такве неподељене реакције када је публика у питању. Посебно је издвојио књигу “Нигдје, ниоткуда” која данас делује скоро као манифестни текст, као прави споменик његовом животу и начину размишљања о књижевности, док су каснији романи мање више варијације на тему као у доброј yез музици. Изражавајући сумњу да ће Сејрановић имати правих наследника у нашим књижевностима, јер је био од оних преаутентичних у чијем животу ништа није било поза и чија је књижевност била иста таква.У његовој литератури има и елемената америчке битничке књижевности, аспеката различитих типова неореализма, психолошког романа, све то је успео успешно да покупи како би послужило у књижевној рекапиталацији више него бурног и интензивног животног искуства.
Ђорђе Деспић је говорио о аутобиографском роману “Љепши крај” наводећи да је у питању књига о сплину, о бесмислу и празнини које приповедач и осећа и које га апсолутно обухватају и представљају не само извор његове непостојаности и нестабилности него и страха који се онда лечи и потискује аутодеструктивним понашањем. Он је указао да је Сејрановићев језик јасан, тачан, директан, он слика без улепшавања, са пуно натуралистичких детаља. Верно дочарава осећај промашености и празнине, апатије и тескобе. Писани у духу бруталног самогољевања овај роман оставља аутентичан утисак проживљености, без обзира на све тамне аспекте, језик и стил “Љепшег краја” недозвољавају да дело добије епитет тешког романа, јер његова аутоиронија и сјајан хумор чине да га читаоци прихвате као ванредно и језички и приповедачки питко и проходно дело које плени и тера на читање у једном даху.
Драган Бабић је скренуо пажњу на реакације које су изазивале његове књиге а затим и његова смрт јер књижевност нема увек тај моменат популарне културе да се за писцима дуготрајно тугује. Сејрановић је искрено веровао у књижевност и начин на који је своје искуство претакао у прозу. Након романа “Љепши кррај” и “Нигдје, ниоткида” настао је тренутак запитаности критичара да ли ће Беким писати и о другим стварима, али су уследиле књиге “Твој син Хаклбери Фин” и “Дневник једног номада” којима је отишао корак даље али је задржао атмосферу ранијих наслова. По Бабићевом мишљењу, све ће више бити оних читалаца који ће га знати само као писца и неће бити сигурни да ли су та искуства о којима пише истовремено и његова и тада ћ енастати промена када то уопште више неће бити битно, остаће само књиге. Његова биографија је комплекснија од његове библиографије, али међу делима која су нам остала сваки читалац ће моћи да пронађе неки жанровски угао, тематски опсег или причу која ће му бити блиска да ће моћи да се поистовети, и да препозна ову књижевност као нешто битно за читање и објаљивање.
“Просефест” ће данас у 12 часова отворити Бојан Панаотовић, директор КЦНС. Тада ће бити уручена и награда названа по творцу модерног српског романа Миловану Видаковићу, која је ове године припала познатом приповедачу, есејисти и романописцу Јовици Аћину. Биће представљена и Писма Виктора Јерофејева, прошлогодишњег добитника ове награде. У музичком делу програма учествује Васил Хаyиманов. Први књижевни сусрет је данас у 13 часова са Јовицом Аћином, а са њим ће разговарати Марјан Чакаревић као и ученици Гимназије „Јован Јовановић Змај“.
Н. Попов
