Aутор, редовни професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду и председник Управног одбора Вукове задужбине, овом је студијом дао важан допринос тумачењу дела највеће српске поетесе обележавајући најбоље домете њеног песничког опуса.
„Поезија Десанке Максимовић је”, подсећа у уводном слову поговора др Станиша Тутњевић, „за да се осећа и проживљава, а не да се тумачи!” Да ли је теоријско/критичарско читање њене поезије заиста „клизав терен” или се ипак у давању суда о њеним песмама може бити научно објективан? И у којој мери том самеравању/сагледавању помаже или одмаже чињеница да је читач и тумач њене поезије – и сам песник?
– Писати поезију значи умети читати, уочавати сличности, разумевати разлике. У давању суда о поезији Десанке Максимовић, наравно, важну улогу имају научни критеријуми, књижевнотеоријске анализе, интерпретативни модели. То се, међутим, не коси са песничким доживљајем света. Књигу Сунце сија, стога, с разлогом, затвара моја песма посвећена Десанки Максимовић, „Помиловање, за Десанку, тражим“, која представља лични омаж великој песникињи чија је поезија, уверен сам у то (а можда ће ова књига још некога у то уверити ), и данас ту, међу нама.
Очување и унапређивање учења српског језика и ћирилице је међу темељним задацима Вукове задужбине. Да ли су у том контексту у 2024. планирани и неки посебни програми?
– У Даници Вукове задужбине за 2024. годину биће објављени радови са Округлог стола „Српски језик и ћирилица“ који је, у организацији Вукове задужбине и Удружења књижевника Србије, одржан у мају 2023. године. Вукова задужбина ће наставити да своју активност усмерава ка неговању културе српског језика и писма, историји, књижевности, народном стваралаштву, окупљању и укључивању младих у програме којима се негују српски језик и ћирилица, штити наш културни и духовни идентитет и чувају трајне вредности Вуковог дела.
Иако се, поготово у почетку њене каријере, у појединим круговима знало говорити о Десанки Максимовић као о „старовременој поетеси”, чија поезија је „женски једноставна, генерално сентиментална и без метафизичких квалитета”, Ви децидно истичете да је она „знала и умела да буде изразито модерним песником, а да истовремено о традиционалним песничким темама пева на традиционалан начин”?
– Већ наслови песничких збирки Десанке Максимовић указују да је она у фокус песничког истраживања поставила проблеме простора (Ничија земља) и времена (Немам више времена, Летопис Перунових потомака), што је белодано модеран поступак. Треба посебно апострофирати модернистичку интегралност лирског спева Тражим помиловање (1964), мисаоност и трагику збирке Немам више времена (1973), лирски дијалог са историјом у Летопису Перунових потомака (1976), те есхатон Ничије земље (1979). У њима је Десанка Максимовић, као у интегралној књизи Поезије, заокружила магистралне линије свога певања: љубавну, родољубиву, социјалну, мисаону, метафизичку, дескриптивну лирику, токове који обухватају целокупност културне меморије и интегрум националног идентитета једне заједнице.
Десанка Максимовић је Косово сматрала местом где станује наш почетак, надала се не и крај. У књизи „Сунце сја” апострофирате управо значај и вредност њене „Грачанице“. Цени ли се у довољној мери Десанкина родољубива поезија?
– Десанка Максимовић је написала неке од најважнијих родољубивих песама на српском језику у 20. веку. „Крвава бајка“ и „Грачаница“ су можда најбољи примери универзалног певања Десанке Максимовић о своме народу и човечанству у целини. И у једном и у другом случају пева се о лирском узношењу у небо, о хришћанском мотиву рађања из смрти. Опстанак једног народа у времену мери се очувањем његове културне баштине. Без духовног поседа сваки посед је излишан.
Меша Селимовић је својевремено написао: „Моја генерација је поносна што је, као цар, имала свог песника. А и наш драги песник је, сигурно, срећан што је, као цар, имао своје верне поданике”... Гледано из данашње перспективе, у којој мери се, ако се, код савремене читалачке публике мења перцепција њеног песничког дела?
–„Властелинство њене поезије су природа и љубав“, формулисаће славну сентенцу Милан Богдановић у једном од првих критичких осврта на збирку Зелени витез. Лирска свежина Десанкине поезије акумулирана је у дамарима лирског нерва, ритмовима природних циклуса, исповедној сугестивности љубавног осећања, интимности завичајног сензибилитета. Књига Тражим помиловање (1964) коју је, као интегрално критичко издање, приредио др Станиша Тутњевић, а објавила Задужбина „Десанка Максимовић“, представља несумњиво канонску књигу српске књижевности и културе 20. века.
Мирослав Стајић
