ИНТЕРВЈУ: НЕНАД ШАПОЊА, КЊИЖЕВНИК Свет којим хода писац поплочан је сумњом

Песничка збирка „Психологија гравитације” новосадског књижевника Ненада Шапоње добила је недавно Награду „Лаза Костић”, а пре тога је већ овенчана признањима „Стеван Пешић”, „Теодор Павловић” и Кочићево перо. 
а
Фото: Приватна архива

Уз то, ова се поетска књига, у чијем првом плану се налази „трагање песничког субјекта за дечаком у себи, којег прате питања живота у актуелном времену и простору, обележеном нелагодом и неизвесношћу”, нашла се у најужем избору за књижевна признања „Златни сунцокрет”, „Душан Васиљев”... а високо су је вредновали и жирији Змајеве и Награде „Меша Селимовић”.

Када му једна књига буде вишеструко награђивана и похваљивана, јавља ли се код писца ипак одређена бојазан од рецепције следећег рукописа?

– Не. Писац пише у свом свету, а свет у коме постоје награде, светла рефлектора, или можда мук прећуткивања, је ипак оно што су само наноси свакодневице. Стварност у којој настаје уметничко дело је ипак мало дубља и суштаственија. Овом писцу је наравно драго да је „Психологија гравитације“ препозната од стране и читалаца и критике као дело које дубински провоцира и отвара безброј питања личне егзистенције, као и простор за трајање у језику у коме је настала. Књижевна награда даје књизи шансу да буде видљива, да заинтересује потенцијалног читаоца.

У случају поезије, у наше време, једна награда можда донесе 10 или 50 правих читалаца и онда има смисла. Тај смисао се појачава ако поезија књиге почне да говори кроз поезију њихових  живота. А затим и ако њихова перцепција научи нешто из логике перцепције књиге. И ако сви заједно након читања књиге читамо свет другачијим очима. На концу, ако се књизи враћамо и ако тај повратак има смисла за нас.

Годинама сте писали књижевну критику. Да ли Вам је то искуство дубинског читања других помогло или одмогло у трасирању властитог поетског пута?

– Мислим да није ни помогло ни одмогло. Код мене су то паралелни и независни процеси. Ако сте песник, морате имати таленат за градњу властитог књижевног света. А ако сте критичар, морате имати емпатију за друге књижевне светове. Та два дара, могли би међусобно да се потенцирају, а могли би и да се искључују. У мом случају, потпуно су независни један од другога. Односно, имам среће да је тако. За мене је критика креативни процес – разумевање и разговор са другим. То је позиција повлашћеног читаоца. А бити читалац, у данашњем свету, такође је једна врста среће.


Сваком времену треба поезија

Слажете ли се са тезом да су у савременој поезији садржај и стил постали неодвојиви?

– Савремени песник, попут оног давнашњег, живи у поезији несклоном времену. Истовремено, сваком времену, сваком људском бићу треба поезија. Песник пише усред забуне и контра забуне овога света. Постоје два језика са којима се човек свакодневно дотиче - језик који прља и језик који прочишћава. Овај други је, наравно, чиста поезија. А проблем песника, увек је у науму и вештини да дође до слике достојне да постане реч.


 Док је прва поетска збирка „Ђоконда” била „емоционални ковитлац, онирички бунар, ватромет изјава и слика”, „Психологија гравитације” нуди „естетизовцану концизност”. Ипак, критика је сагласна у томе да , „истражујући могућности чисте поезије, пишете увек другачије, а исто”?

– Изазов писца је да трага. Да открива нови и другачији свет. А с друге стране, да буде препознатљив. То је свакако и најтеже. Отуда и онај изазов друге књиге. У првој се препозна таленат, а са другом се потврди писац. Мени је „Психологија гравитације“ седма књига поезије, објављена 34 године након прве, и мислим да сам успео сваки пут да отворим нови песнички свет. Не само тематски, већ и суштински. Да нема те игре откривања, ероса изненађења, вероватно не бих ни писао поезију. Свет којим хода писац поплочан је сумњом. Отуда и толико дугачки интервали између појављивања појединих књига. Обично то буде три до пет година, а између књига „Море“ и „Слатка смрт“ тај интервал је био чак 14 година. Срећа да се песник бавио у то време и другим стварима – писао критике, путописе, приче, уређивао књиге других аутора...

Раде Драинац је у тврдио да „никаква наука о поезији не може да надокнади оно стање транса, у коме се песник налази када се његова рука креће по хартији, вођена диктатом несхватљивога у њему”. Но, већ за Умберта Ека је „инспирација  ружна реч коју користе слаби писци да би деловали уметнички достојни поштовања”.  Може ли се заиста говорити о томе да данас песништво више није чиста емоција и ствар тренутка?

– Све је надахнуће у овом свету. Но, морате бити и спремни и достојни тог тренутка. Песнички језик потиче из оба света, и ирационалног и рационалног.  Више из ирационалног. Рационални дао нашег бића учи из ирационалног. А први наук је да га почне толерисати. Након тога почиње разговор и ширење простора наше свести.

Поезија говори сликом, звуком и емоцијом, али то је само први слој, онај који се најлакше потроши, излиже. Следећи оквир јесте онај енергетски. Онај који може да мења перцептивну и когнитивну структуру онога који чита. Поезија је простор слободе, место на коме душа потврђује своју идентификацију. Поезија се игра последњим стварима нашег тела и првим стварима нашег бића. Бави се препознавањем ритма бића. Оног најближег и оног најдаљег. Поезија указује на вишеслојност нашег постојања, она отвара регистре смисла, освештава. Очигледно је да инспирација води у поезију, а сама поезија вас води у иницијацију. Зато је и читате. Она је стварнија стварност овог света.

Само у последњих пет година српска је књижевност постала богатија за више од хиљаду песничких књига. Пробија ли се из тог квантитета и неки нови квалитет или пре у тако густој шуми наслова и какви поетски вредни гласови остану у сенци и осуше се пре него процветају?

– Увек је питање, да ли је то што се појављује у форми књиге, и заиста књига? Некада јесте, а некада није. Није лако доћи до књиге. Ни до смисла. Доба у којем живимо је хипермодерно, а главна карактеристика му је свакодневно убрзавање како тока информација, тако и животних представа и могућности. Наравно, иза свега стоји перманентна логика привремености.

Испред нас су најчешће изазови привида, искушења комуникације са химерама, а где смо ми, где је наш смисао и како препознати есенцију? Како препознати где душа спава? И како је разбудити? Макар на трен? Како бити изван видљивог бића? Како наћи место за душу, властиту, у овом свету? Како препознати њено станиште? Како препознати смисао и траг њеног пута? Како у исто време бити тамо где и јеси и ниси - питам се заувек. Питања су та игра са смислом док се спуштамо низ тобоган овога живота.

Ово Ваше питање захвата сферу социологије културе, што је наука, барем неке врсте. А песника наука не занима. Он живи, а и препознаје, свет у тоталитету. Онај у коме све јесте. И то је у исто време и срећа и бол уметника. А број тих привидних књига, које помињете,  јесте само индикатор времена, мање-више умножавање истог. На читаоцу је да препозна онај свет који га се тиче.

Мирослав Стајић

EUR/RSD 117.0759
Најновије вести