Иако је у основи њиховог жанра модернији метал, осетно је присуство и других поџанрова, комбинација са хип-хопом, реге звуком и јапанском традиционалном музиком. Захваљујући јапанској изадавачкој кући „Hi-Ply Records“ и позамашној бази фанова, бенд је издао свој албум првенац и недуго након тога отишао на турнеју по Јапану.
Адам Ракић, оснивач и главни вокал, који такође осмишаљава визуелни идентет бенда, компонује, обавља менаyерски део посла и „Сенсхи“ види као свој најуспешнији пројекат, у разговору за „Дневник” наводи да име бенда на јапанском означава ратника, те да чланови ове несвакидашње скупине представљају борце за свој звук.
С обзиром на то да се бавим израдом анимације и графике за видео игре, једном приликом је мој пријатељ Далибор Рајк направио музику за игру која је била инспирисана Јапаном, а чији темељ је био метал. Никада нисам завршио ту игрицу, али је музика била превише добра да би остала неискоришћена, па сам преко инструментала снимио текст старе песме настале у мом прошлом бенду „MadRed“ и поставио снимак на интернет. Добио сам много похвала, људима се допало и тражили су још. Годину дана након тога, основао сам „Senshi“ и почео да тежим ка освајању јапанске сцене, открива нам Ракић
Нова песма „Rise again“, осим што је означила ваш повратак, донела је и неке новине. Шта се тачно променило?
На синглу нам је гостовала јапанска уметница Јузу Нацуми (Yuzi Natsumi) која, осим што свира шамисен - јапански традиционални жичани инструмент, изврсно пева, па смо искористили оба њена талента. Састав бенда је измењен, актуелну поставу поред мене чине: басиста Коста Мађаревић, гитариста Павле Кирћански, бубњар Александар Савара Савић, и наш пети члан - текстописац Борко Симић. Такође смо мало променили првобитну форму, убацили смо елементе попа, али не планирамо да наставимо у том смеру, већ новим спотом се враћамо на стари звук.
Шта те је привукло у јапанској култури толико да њене елементе уврстиш у своју музику?
Као клинац сам почео да пратим цртане филмове тзв. „аниме“, били су другачији од свих осталих, за мене друга димензија. Тада нису били популарни, нико их заправо није схватао. Тек касније сам сазнао да их јапанска индустрија, која има примат у свету што се анимација тиче, производи. Јапанци заиста имају богату културу, историју, интересанту архитектуру. Храна им је невероватна, у то сам се уверио када сам пре четири године први пут, туристички, тамо отпутовао - јео сам као цар (смех).
Пре годину дана одржали сте први концерт, и то у Нагоји, у оквиру јапанске турнеје. Како је заправо дошло до тога? На који начин вас је препознала тамошња публика?
Мој циљ од самог оформљења бенда је била јапанска турнеја. У марту 2017. године истраживач светске метал сцене, који проналази нове бендове, препознао је наш рад и на свом Твитер налогу је објавио линк нашег првог спота, који је за два дана погледало више од 200.000 људи. Убрзо су почеле да стижу и понуде за наступе у Јапану. Међутим, у том тренутку смо имали само једну песму и гомилу одушевљених фанова, захваљујући којима смо прутем „crowd funding“ кампање годину дана касније и отишли у Јапан.
Шта је на тебе оставило најјачи утисак током боравка у Јапану?
Публика. Јапанци геренално уметнике који се труде, и то се осети. Другачије су им конципирани клубови, имају одвојене просторије за свирку, дружење, пушаче... Па тако одслушају концерт, испоштују музичара, а онда изађу да попричају, запале цигарету, попију пиво. Код нас се све то одвија истовремено. У томе је велика разлика. Осим тога, дешавало се да људи дођу на концерт пола сата раније како би купили наше мајице и пресвукли се пре почетка. Неки су чак плакали кад смо изашли на бину. Тај доживљај који смо понели са собом константно нас опомиње да се морамо тамо вратити.
„Crowd funding“ систем функционише по принципу добровољних донација пријатеља и фанова. Чиме сте се одужили људима који су допринели да се јапанска турнеја реализује?
Имамо много пријатеља у Јапану, они су нам помогли око опреме, а неки су и наступали са нама. Посебно бих истакао бенд „РОА“ који је жанровски близак нама и који нас је довео тамо. Успели смо укупно да скупимо 30.000 долара преко поменуте кампање. Сваки наш поштовалац који је донирао добио је нешто за узврат – мајицу или дукс са нашим логом, албум, улазницу за концерт... Било је оних који су се дружили са нама у бекстејyу, а једна девојка је чак била на бини. Толико је била под утиском да јој је менаyер донео столицу јер се тресла од изненађења и среће.
М. Лудајић
