У оквиру главног програма 16 трупа из 12 земаља имаће задатак да додају по један милилитар у бочицу која је симбол наше кампање, јер концентрат драгоцене течности не треба држати на сувом и хладном месту, он мора бити на дохват руке деци, не постоје контраиндикације, а савет лекара или фармацеута – није потребан.
На шта ћете бити посебно поносни када је 16. Београдски фестивал игре у питању?
Поносна могу бити тек када се све заврши, и када сви уметници, техничари и људи који су учествовали у реализацији програма оду задовољни из Србије. Такође, могу бити поносна на аплаузе публике и на пуне сале, као и на моје сараднице, храбре лавице огромног срца!
Сваке године доведете у Нови Сад једну до две представе са Фестивала, какав програм публика може очекивати за наредну едицију?
Већ пуних петнаест година траје сарадња са Српским народним позориштем и Новим Садом. Та сарадња је само годину дана млађа од Београдског фестивала игре! Приказали смо на десетине фантастичних продукција и врхунским квалитетом освајали публику. Наредне године, на захтев Новосађана стижемо са чак три занимљиве продукције. То су нови наслови трупа Спеллбоунд из Рима, BalletX из Филаделфије и Балета из Франкфурта. Међу врсним кореграфима, поменула бих Кајетана Сота, Маура Астолфија и Јакопа Годанија. Њих тројица долазе и лично у Нови Сад!
Каква је сарадња с Градом Новим Садом и Покрајинским секретаријатом за културу?
Град Нови Сад и Покрајински секретаријат за културу су одувек били отворени да подрже гостовања важних уметника и балетских компанија и одувек смо имали добар и срдачан контакт. Верујем да је то рецепт за трајање и успех код публике.
Последњих година, недељама пре доласка уметника, у Српском народном позоришту се тражи карта више. У оквиру 16. фестивала игре, враћамо се и у Вршац, након неколико година паузе. Мало је оних пројеката који се могу похвалити континуитетом и резултатима. Такође, нема ни много београдских фестивала који имају храбрости и воље да изађу из зоне београдског конфора и стигну пред публику градова у којима недостају инострани садржаји, игра, или неке нове позоришне форме и искораци.
Потребне су добре сцене, са звучном и светлосном опремом из 21. века. Такође, добра и равна подлога, прекривена квалитетним балетским подом. Огроман је проблем када једва добијете датуме за извођење неке представе јер је увек гужва због текућег репертоара или касног планирања, а онда схватите да имате само зидове, и да све што инострани уметници траже, морате да направите, измислите или изнајмите са стране. Некада и из суседних земаља. То чини сваку продукцију прескупом и изузетно компликованом за реализацију. Морамо размишљати о нашим сценама, техничком особљу, баш као и о квалитетним садржајима и публици.
Тешко бих издвојила једну. Пре бих рекла да се не сме пропустити гостовање Холандског театра игре са комадима Пола Лајтфута и Сол Леон или долазак Ансамбла Батшева са комадом Охада Нахарина. Дада Масило и њена трупе из Јоханесбурга изводе једну неочекивану и посве храбру верзију балета “Жизела”, док из Барселоне стиже Алекс Серано са представом инспирисаном актуелним миграцијама и Хичкоковим “Птицама”. Некадашњи првак Балета у Штутгарту, Ерик Готје игра последњи пут пред публиком у комаду Ицика Галилија, а са великим нестрпљењем очекујемо и сеулску уметницу Еун Ми Ан, са истраживањем уметничке игре у Северној Кореји.
Можете ли нам нешто више рећи о лауреату Вип позива и награди Јован Ћирилов?
Признање које смо пре девет година установили заједно са компанијом Вип мобиле има за циљ да наше уметнике који живе и раде у иностранству представи домаћој публици. Наредне године, Вип позива Београђанку са сталним пребивалиштем у Холандији, играчицу и кореографкињу Дуњу Јоцић. Она стиже са представом коју је урадила за хашки Корзо театар, и која је инспирисана односом Ендија Ворхола и његове мајке Yулије. Из Монтреала стиже Мари Шуинар са својом трупом, како би приказала свој нови комад и преузела награду Јован Ћирилов – за корак даље. Ту награду, која је нама изузетно важна и драга, канадска уметница и тренутна директорка Бијенала игре у Венецији, освојила је на овогодишњем фестивалу, незаборавним делом “Врт уживања”. Она је иначе четврта по реду лауреаткиња овог признања, након великих звезда Јиржија Килијана, Шарон Ејал и Димитриса Папајоануа. Важност награда потврђују награђени. Само тако награде и фестивали имају смисла. За сердаре и војводе остају нека друга пригодна дружења и окупљања.
Каква је комуникација с државним институцијама и партнерима данас, у односу на дане када је Фестивал тек био у повоју?
Свакако је лакше када имате познат фестивал, него када тек имате жељу и идеју. Ваљда је тако у сваком послу. Сећам се да прве три године нисмо имали подршку Министарства културе, али су остале институције у земљи биле уз нас, као и амбасаде земаља учесница и спонзори. Програм је био мањег обима, и сналазили смо се. Иако је све често било неизвесно до последњег тренутка, увек је постојала комуникација. Нормално је да неки људи имају мање или више слуха за уметност и уметничку игру. Ми нисмо нација дуге, а ни богате оперске и балетске традиције. Нисмо ни земља савремене игре. Али огромном упорношћу понекад стигнемо до светских резултата.
Даница Девечерски
