Пуних пет година након што је, из здравствених разлога, одлучио да се повуче са класичних концертних подијума и више посвети педагошком раду на берлинској Високој музичкој школи „Ханс Ајзлер“, један од најаутентичнијих певача данашњице и добитник неколико награда Греми приредио је поклоницима yеза сусрет за памћење.
Након врхунске импровизације, која нас је увела у раскошан музички свет пратећег трија – а реч је о истинским звездама немачке џез сцене: пијанисти Келнског биг бенда Франку Чаштејнеру, бубњару Волфгангу Хафнеру, чија дискографија обухвата више од тридесет албума, те контрабасисти Дитеру Илгу, који је током богате каријере сарађивао са именима као што су Ренди Брекер, Марк Копланд и Чарли Мариано – пред публику је изашао човек кога, како сам каже, „први пут дођу да гледају, а сваки следећи да слушају“. Уз шаљиву поздравну опаску да „ни немачки не говори баш сјајно, али да му је зато мађарски – ужасан“, сет листу је отворио стандардом „Can`t we be friends?“ Кеј Свифт.
Квастхофов моћан, топао глас пун боје, у којем ни у наслуту нема очекиваног вибрата карактеристичног за класичне певаче, уз експресивну дикцију код које је тешко препознати да је рођен на западу Немачке а не америчком југу, одмах је најавио да ће ово бити више него инспиративно вече... И то се само потврдило надолазећим „You are so beautiful“ Билија Престона, „Have talk with god“ Стивија Вондера, и нарочито легендарном темом „Самертајм“ из Гершвинове опере „Порги и Бес“, где је у уводу просто бриљирао Дитер Илг. Стилски уверљив, тонски беспрекорно нијансиран, Квастхоф се суверено кретао у распону од неодољивог хумора до снажних емоција...
Ипак, посебно поглавље у приказу наступа чувеног немачког бас баритона заслужује и концертна дворана „Бела Барток“ у Палати уметности. Њене беспрекорне акустичне особине уз изузетно озвучење омогућили су да се, без претеривања, и на најефтинијим местима у ћошковима партера (карте су, иначе, коштале од 12 до 30 евра) савршено чује баш сваки тон, до последњег трептаја метлице над чинелом. Томе свакако треба додати и ненаметљиву расвету, која је „таман колико треба“ бојила сцену и играла по црвеној завеси иза музичара, осветљавајући и публику када год би њени аплаузи избијали у први план, а то је било након безмало сваке нумере.
Јер, заиста, програм је био тако конципиран да једноставно није било промашаја. Квастхоф је сваку песму шармантно, на моменте и веома духовито најављивао – није чак пропустио ни да се јетко очеше о Доналда Трампа - циљано при томе смењујући широј публици можда мање познате америчке стандарде и планетарне yез и блуз хитове, истовремено суверено владајући сваком интерпретацијом. Чак и када би се на трен слушаоцу можда учинило да му је глас затреперио, већ следећа секвенца бивала би отпевана толико моћно да је сваку сумњу замењивало уверење како је то повремено поигравање с интонацијом заправо било намерно а не одраз евентуалне несигурности...
Најузбудљивији део концерта било је Квастхофово демонстрирање могућности гласа у стилу легендарног Бобија Мекферина – коме је немачки певач и посветио нумеру. Сам на сцени (Илг и Хафнер су се повукли док је Чаштејнер остао за клавиром, али у потпуној сенци) „завртео“ је замишљени стандард, имитирајући час трубу, па тромбон, контрабас, гитару, бас-бубањ, чинелу .., понекад испуштајући грлене уздахе, а онда начас клокоћући попут Бушмана или опонашајући вах-вах ефекат обојен мађарским акцентом. Само који трен након што се неко у сали накашљао, Квастхов је одмах уз широк осмех одговорио готово идентичним кашљуцањем, да би то потом зачино и једним кијањем... Све то заједно звучало је, једноставно – бриљантно. И дворана „Бела Барток“ је експлодирала..
Сличне френетичне реакције уследиле су и након „Fly me to the moon“, изузетног џез стандарда Барта Хауарда који је међу највеће хитове прошлог века „зацементирало“ извођење Френка Синатре, па блуза из 1928 „Makin whoopee!“ Валтера Доналдсона, нарочито упамћеног у шеретској верзији Луја Армстронга и Еле Фицџералд, те обраде песме која је обележила соло каријеру Џона Ленона „Имагине“, а коју је Квастхоф отпевао само са Чаштејнером. При томе је прва звезда Биг бенда из Келна потпуно разложио Ленонову химну, свирајући најпре прстима директно по клавирским жицама, у стилу Фазила Саја, а потом генијално импровизујући, тако да се чувена тема тек у траговима пробијала кроз клавирске дирке заигране под прстима сјајног пијанисте.
Иако је, уосталом као и Чаштејнер и Илг, био надахнут током целог концерта, Волфганг Хафнер имао је свој шоу на крају официјелног дела свирке. „Halellujah I love her so“ је не само Квастхофу пружила прилику да маестрално отпева први ритам&блуз хит Реја Чарлса, већ је омогућила Хафнеру да потпуно „развали“ бубњеве, истовремено се поигравајући различитим фелама палица, које би онда попут легендарног шведског кувара из Мапета, након сваког круга бацао иза себе, да би у финалу са четири бата за маримбу устао од сета и, седећи на ивици бине, своје тело користио као добош, чинелу, бубањ... Стојеће овације које је пратио громогласан ритмичан аплауз вратиле су Квастхофа, Чаштејнера, Илга и Хафнера на двоструки бис, први који је остао на таласу yеза, и други који је немачки певач одвео у његове изворне воде: отпевао је Брамсову „Успаванку“, пожелевши тако, уз препознатљив осмех, публици која би га слушала још сатима - „лаку ноћ“...
М. Стајић
