У десетак година, колико постоји, овај ансамбл је непрестано тежио ка иновацијама. Већ од самих почетака, ови перкусионисти изводили су и класичну и модерну музику на свој начин, виђену из њиховог угла, спремни да јој увек, с палицама у рукама, “додају” мало властитих састојака, нових укуса, па и хумора.
Тако је било од првог албума “Eat Suite” из 2013, с којим су на себе скренули пажњу и ван граница Хрватске, добивши приде и две престижне награде у САД (Independent Music Awards), а затим и са откаченим видео спотом који су снимили за Моцартову композицију “Alla Turca”. Редовно наступају, и сарађују, са највећим именима светске перкусионистичке сцене, као и са многим познатим музичарима са ових простора. Током година су остварили преко сто концерата и наступали на више од 50 фестивала широм Европе.
Колико је важна мултимедијална димензија на вашим наступима, какву улогу има?
– Цео пројект је замишљен као мултимедијални доживљај: музика, видео, лајт-шоу... а једно без другога не функционише. Иако још можда није све посложено до најмањег детаља како бисмо ми хтели, све скупа функционише. Модерна технологија нам омогућује да са релативно малом продукцијом радимо велике си сложене твари. Сви сматрамо да је време, изазов, а и напредак откривати нове могућности. На неки начин, то је и прича “Sudar Percussiona”.
Септембра 2016. “Sudar Percussion” је снимио видео спот за песму“Oxygene IV” Жан-Мишел Жара, најављујући тиме и цео албум који ће посветити његовој музици и најпопуларнијим делима којима је пре четири деценије легендарни Француз поставио темеље електронској музици. Тај снимак је наишао на изузетно позитивне критике. Целокупни мултимедијални пројект “Oxygene” доживео је недавно своје звездане тренутке, у Великој концертној дворани Ватрослава Лисинског у Загребу. Сала са 1.800 седишта била је распродата, а публика их је након концерта испратила овацијама...
О вама се говори као о најоткаченијој групи музичара у Хрватској, који иновативност комбинују с хумором. Откуд баш таква комбинација? Како се хумор сусрео и спојио с перкусионистичким музичким експериментима?
– С обзиром на то да постојимо отприлике девет година, а познајемо се више од 15, могло би се рећи да смо заједно прошли различите животне ситуације, па тако и оне смешне, али и озбиљне – открива Горан Горше, уметнички руководилац „Судара”. – Но, у поређењу са снимањем спота у Истанбулу и Салзбургу за Моцартову “Alla Turcu” у аранжману Матеја Мештровића, или снимањем албума у дворцу и документарног филма, велики пројект попут “Oxygene” ипак су једно велико одрастање и уметничко стасање у којем смо сви скупа прошли изузетне моменте, успоне и падове. У сваком случају, тешко је коментарисати како нас други гледају, но верујемо да радимо квалитетне, различите и изузетно захтевне пројекте, те на тај начин можда и јесмо мало луди. А упорни, свакако.
Од кога је потекла идеја да покушате да конкуришете електронским инструментима, синтисајзерима, уз помоћ којих је Жан-Мишел Жар створио познате звучне слике и мелодијске линије?
– Идејни зачетник је наш продуцент Бранимир Михаљевић, чија се замисао свима нама “на прву” свидела, јер смо били свесни да се упуштамо у нешто изузетно захтевно, али и занимљиво, нешто што ће нам отворити неке нове путеве. Музику Жан-Мишел Жара као оца електронске музике је дефинитивно изазовно обрађивати на нов начин и повезати класичне инструменте попут маримбе, вибрафона, звона... с електроником, те све заједно синхронизовати с ауторским видеом и светлосним ефектима.
Музика Жан-Мишел Жара у вашем извођењу морала је да доживи извесну трансформацију. Шта је трансформација подразумевала?
– Морамо признати да је у почетку заиста било тешко. Идеја је била добра, али није звучало како смо се надали. Сви принципи које смо до тада користили нису функционисали, иако је музика Жан-Мишел Жара на неки начин захвална за удараљкашки ансамбл, јер сви ти секвенцери, арпеггиатори су у ствари перкусионистички лоопови. Међутим, тежи део је био те константне репетиције учинити занимљивима. На синтисајзерима се користе филтери, ефекти и слично, а ми смо различитост морали постићи динамикама, агогиком... На крају смо направили комбинацију електронике и удараљки и, верујем, погодили. У сваком случају, сложили смо властиту причу интерпретирајући музику Жан-Мишел Жара, и то је нека вредност. Свакако, треба споменути цели ауторски тим пројекта, а то су чланови бенда: Филип Мерчеп, Адриано Бернобић, Александар Вешић, Роберт Бателић, Николас Синковић-аранжер, моја маленкост, визуелни артиста Даворин Ерцег, лајт артиста Дарко Михаљевић, тон мајстор Горан Клисурић, те редитељ Пеђа Гвоздић.
Шта се показало у том музичком судару, да ли ударачки инструменти могу да се изборе с електроником?
– Па, одговор је управо та комбинација. За све то је било потребно сложити један систем како би све функционисало и, што је најважније, да је синхронизовано с музиком и светлом. А, тај систем је заиста нешто између класичног и нотног приступа и између електронике и технологије.
Реакција самог Жан-Мишел Жара на овај ваш подухват са његовим албумом и познатом нумером “Oxygene IV” била је веома позитивна. Да ли сте уопште очекивали да ће реаговати?
– Да, свакако смо очекивали његову реакцију већ по изласку видео спота “Oxygene” и драго нам је да је заиста била позитивна. У сталном смо контакту с издавачком кућом БМГ, која помно прати сваки наш нови искорак или обраду нове песме. Такође, и сам Жан-Мишел Жар је са свиме упознат и свакако да нам значи свака која реч подршке с његове стране. Ко зна, можда једног дана и засвирамо заједноЈ
С обзиром на такав преображај музике, коју је компоновала једна од легенди електронске музике, каква је перцепција “Oxygene” у вашем извођењу?
– Искрено, у самом почетку нисмо ни сами били сигурни у шта се упуштамо. Пројект је био новост за публику, али реално и за нас. Ипак, на првом извођењу, када смо започели песму “Oxygene IV” из публике се зачуло „Liberte, Egalite, Fraternite” и на неки начин је то значило крик те једне генерације. Тада смо знали да смо на правом путу иако смо још били далеко од реализације целог пројекта. Ми смо једна међугенерација. Генерација између тог доба и овог новог доба. На властитој младости смо проживљавали све те промене. За нас је данас битно да напредујемо и да остварујемо властите потенцијале, колико год нас се у томе понекад онемогућавало. Сви сведочимо развоју једне опште површности и мањку неких међуљудских вредности које су се тада, када је „ Oxygene” настајао, ипак више цениле. Људи су се данас отуђили једни од других, а наш је циљ, колико је то могуће, да оно људско што сваки човек има, пробудимо у свакоме, те да сваки човек крене од себе и придонесе бољем сутра. Можда је управо тој старијој генерацији овај пројект подсетник на та времена, а млађој генерацији потицај да ипак неке међуљудске ствари ставимо испред успеха.
Мислите ли да ће и у Новом Саду ваш пријем бити исти као и у Лисинском?
– Заиста се надамо томе. Овај пројект је највећи који смо до сада радили па су и изазови већи него икад. Баш из тог разлога често потиснемо очекивања, јер се фокусирамо да све успе како смо замислили. Реакција публике у Лисинском је засигурно највећа награда након толиког труда, и дефинитвно се надамо да ће и новосадска публика уживати.
Има ли још сличних идеја и планова за будуће сличне пројекте? Може ли, рецимо, “Kraftwerk” очекивати да ће доћи на листу ваших интересовања?
– Пре неколико дана смо били на концерту “Kraftwerka” у Љубљани и можда би то заиста био неки логични след. Но, мислим да ћемо се још задржати на „Oxygene”, а онда јако добро испланирати следећи пројект. Са свим овим алатима и знањем које смо стекли, имамо лепу прилику да направимо још једну лепу причу. Понекад ни ми сами не знамо шта можемо очекивати од наших пројеката, али јако нам је важно да се ради срцем и да публика то препознаје, како је и до сада. Веселимо се концерту у Новом Саду и надамо се да ћете уживати у нашем мултимедијалном спектаклу у којем је све дозвољеноЈ!
Наташа Пејчић
