Србољуб Динић: Циљ је бити с Погорелићем  на истој таласној дужини

Војвођански симфонијски оркестар на ексклузиван начин обележава десету годишњицу рада - концертом на којем ће као солиста наступити Иво Погорелић, без сумње најактрактивније пијанистичко име које су изнедрили ови наши простори.
д
Фото: Приватна архива

У свом сусрету са новосадском публиком, након готово пуне четири деценије паузе, маестро Погорелић ће са симфоничарима извести Концерт за клавир и оркестар број 2, у ф-молу, опус 21 Фредерика Шопена. На овом концерту, који је и својеврстан пролог Новосадских музичких свечаности, најављених за термин од 21. до 28. октобра, ВСО ће извести и увертира за оперу „Чаробни стрелац” Карл-Марије Вебера, те Менделсонову Италијанску симфонију.

Војојвођански симфонијски оркестар наступиће под управом маестра Србољуба Динића, једног од најуспешнијих диригената са ових простора, који је, сад већ блиставу каријеру изградио од Немачке, где је музички директор државног оркестра и позоришта у Брауншвајгу, до Мексико Ситија, где је годинама био уметнички директор и шеф-диригент Оркестра Позоришта лепих уметности, једног од највећих у Јужној Америци. Гостовао је у многим оперским кућама широм Европе и света, наступао са бројним реномираним оркестрима, од дрезденског Државног оркестра до Симфонијског оркестра Шангаја, те сарађивао са звездама светске оперске и концертне сцене као што су Ана Нетребко, Дијана Дамрау, Рамон Варгас, Салваторе Лицитра, Карло Коломбара, Михаел Фоле, Жељко Лучић, Немања Радуловић, Летиција Морено, Радован Влатковић, Роман Симовић, Јури Башмет, Нарек Акназаријан, Александар Маyар...Овај новосадски концерт биће, како нам је сам маестро Динић открио, прва његова сарадња са Ивом Погорелићем.

– Подразумева се да сваки уметник који стане пред оркестар мора да добије адекватну подршку – наводи маестро Динић. – Ипак, с обзиром на то да знамо с ким свирамо, односно који је ниво Иво Погорелић, наравно да је неизмерно важно да се Војвођански симфонијски оркестар на концерту у недељу, покаже у најбољем могућем светлу. Управо то је мој задатак, као уметничког руководиоца целог пројекта. И мада сам сигуран у то да маестро Погорелић не очекује сад Берлинску филхармонију, то не значи да ми не желимо да пружимо одређени, високи квалитет. Напротив, јако то желимо. И уверен сам у то да ћемо у томе успети.

Да ли је постојала нарочита припрема за овај концерт?

– Преслушао сам пажљиво све снимке маестра Погорелића, и када је био млад, и у каснијој фази каријере, па тако и његов снимак Шопеновог Концерта у ф-молу. Западноевропски оркестри имају потпуно другачији однос према Шопену наспрам оног који се може чути у Варшави или Москви, где годинама свирају тај репертоар и добро се зна како се свирају шеснаестине, како се свира с вибратом, да звук мора бити мекан, без притиска... И то је оно што морам да пренесем оркестру.

А колико се мора водити рачуна у припреми партитуре и о стилу солисте, да ли се ради о Погорелићу, Марти Аргерич, или Летицији Морено, Немањи Радуловићу?

– Дуго сам у овом послу и знам да имате уметнике који се одмах нађу, а имате опет и врхунске музичаре који се никад не сагласе. Добро је, рецимо, знана та прича управо о Погорелићу и Карајану. Међутим,  преслушавајући снимке маестра Погорелића, иако нема спора да има много слободе у том свирању, изненадило ме је да, с друге стране, када су у питању ритам, уопште агогика, нема никаквог претеривања, напротив. Оно што је код њега потпуно фасацинантно је улога леве руке, то је таква прецизност, јасноћа, коју сам код ретко кога чуо. Можда код Марте Аргерич. У сваком случају, како, осим симфонијске музике, диригујем и у опери, тамо сте навикнути на то да морате да пазите и брзо реагујете. Јесмо припремили темпа онако како их он свира, убрзавања, успоравања, али мислим да ће кључ концерта са маестром Погорелићем бити у томе да начуљимо уши и будемо на његовој таласној дужини. Ипак, мислим да имам довољно искуства да могу да испуним све маестрове захтеве и сигуран сам да с те стране не би требало да буде проблема. Изазов јесте велики, улог јесте велики, али и добитак би могао да буде итекако велики.

Већ сте сарађивали са ВСО. Колико ипак диригенту та „гостујућа” позиција представља потешкоћу да се дође до звука који је замислио?

– Није увек лако. Када сте гост, најпре морате да се упознате са стандардима ансамбла, какав је начин свирања... А да онда то после извесног времена заборавите и инсистирате на звуку који сте замислили (смех). Тако сам и у Нови Сад дошао са јасном идејом како то што ћемо свирати треба да звучи. Наравно, некада се ваше идеје реализују брже, некада је опет за то потребно више проба. Рецимо, дириговао сам у Земпер опери у Дрездену „Ивицу и Марицу”, стицајем околности, без проба. Оркестар почиње да свира и - то је то. С друге стране, пуно зависи и од „позиције” оркестра на мапи: италијански негују лашки звук, код немачких је он опет таман, код руских је звук наглашено емотиван... И онда је улога вас као диригента да, сходно основној идеји, покушате да тај звук обликујете. Иста је ситуација и са ВСО.

Диригент то постиже диктатором или демократијом?

– (смех) Уф, како бих то сад објаснио? Моја филозофија је негде између. Концертмајстор у Брауншвајгу, где сам годинама радио, када је одлазио у пензију, захвалио ми се речима да је нарочито у нашој сарадњи ценио то што смо као колеге били увек „на истој висини очију”. Међутим, када дође време тешких одлука, ипак је шеф тај који мора да преломи. Чувени Рикардо Мути је једном дивно рекао, парафразираћу: Улога диригента је да додирне душу музичара, да од њих ту енергију узме и пренесе је у публику, али тако да се она врати оркестру. Управо је то некако и најближе мојој идеји. Наравно, било је диктатора међу диригентима, можда их је остало још пар, али то се променило. Мислим да то више није тренд. И нисам сигуран да бих волео да тако радим.

М. Стајић

Драматургија програма

Колико је тешко у програмском смислу заокружити концерт тако да, након наступа Иве Погорелића, оркестар једноставно не потоне?

– Ми смо тако и пробали да конципирамо програм. Будући да нам је као оркестру јако важно да се навикнемо на акустику сале, да се припремимо за излазак маестра, на почетку програма је веома захтевна увертира из Веберове опере „Чаробни стрелац”. Истовремено, то дело се и драматуршки уклапа, будући да је написано 1821, док је крајем те деценије Шопен написао Клавирски концерт у ф-молу. И за други део концерта, опет по некој драматуршкој логици, определили смо се за Менделсона и његову Италијанску симфонију, која је веома пипава, али и изузетно ефектна и мислим да ће бити интересантна публици. Наравно, свесни смо да ће фокус целог концерта бити на маестру Погорелићу, али то не значи да ВСО не треба да се кроз цео програм представи у најбољем могућем светлу.

EUR/RSD 117.5759
Најновије вести