Сусрети: Михаљ Калманди, првак Мађарске државне опере

НОВИ САД: Критика истиче богатство боје његовог гласа, бриљантну технику ​​певања, те сценску харизматичност и уверљивост, што све доприноси, како је наведено у једној рецензији, “трајном естетском искуству које остаје утиснуто у сећање публике”.
m
Фото: Tamaš Nanaši

Михаљ Калманди је већ годинама један од заштитних знакова Мађарске државне опере, у којој је певао безмало све најзначајније баритонске роле, од Бартоковог Плавобрадог и Вагнеровог Летећег Холанђанина до омиљеног му Набука, с којим је у Театру Верди у Трсту пре више од три деценије почела и његова изузетна међународна каријера. Потом ће бити радо виђен гост и у Риму, Напуљу, Цириху, Бечу, Гетеборгу, Прагу, Франкфурту, Лондона, све до Пекинга и Сеула. И, да, Новог Сада, где је недавно, на позив Академије уметности, одржао мастер-клас још једној генерацији студената соло певања. Пре четири године постао је члан Друштва бесмртних уметника и од тада је његов отисак део плочника позоришне четврти у Будимпешти, а након дугог низа престижних награда, као што су Juventus, Bartók-Pásztory или, пак, Závodszky Zoltán за јединствене интерпретације Вагнерових ликова, овог пролећа добио је и највишу мађарска државна награда за стваралаштво „Лајош Кошут” као признање за „успешну, изузетну уметничку каријеру” … Стога смо разговор и почели питањем о односу уметника, чији је сваки излазак на сцену пропраћен аплаузом, према награди која практично значи аплауз целог друштва…

Награда „Лајош Кошут” је круна једног посла који радим већ јако пуно година и који јесте пропраћен с пуно аплауза, каже Михаљ Калманди.

Како додаје, велика је ствар примити овако престижно признање на које је, признаје, у протеклих 30 година ту и тамо помислио.

И сада када се та награда и "материјалозовала", представља извор неизмерне унутрашње среће. Тим више што, ако је судити по реакцијама које су стигле до мене након добијања „Кошута”, имам осећај као да ођедном чујем аплауз свих тих људи, који су ме током протеклих година слушали у публици, аплауз колега, музичара с којима сам сарађивао, диригената, интенданата... и као да су се сви ти аплаузи, пристигли са разних страна, некако ујединили, каже наш саговорник.

Има ли онда треме сада након што сте добили "Кошута"?

Не, нема треме. Мада, јесам једној мени веома важној особи рекао да је „Кошут” својеврстан нови почетак, али ми је она одговорила: Пре нека буде наставак свега до сада урађеног...

Када већ говоримо о почецима, певање није било Ваш први избор, већ клавир..?

Свирање клавира ми и даље причињава велико задовољство и чак ми је понекад жао што нисам наставио тим професионалним путем. Јер на том пољу сам остварио прве успехе, врло брзо претичући ученике из моје генерације. Међутим, чињеница је да, у средини у којој сам одрастао, нисам добио све толико потребне, заправо неопходне основе, тако да реално, поред талента, нисам имао темеље на којима бих могао да саградим иоле успешнију пијанистичку каријеру. Али то не значи да сам дигао руке од клавира, напротив. Уосталом, пуно ми помаже у педагошком раду и док припремам улогу.

Пијанисти тврде да за светску каријеру у њиховом партеру није довољно бити само врхунски извођач већ да се мора имати иперсоналити”, будући да, рецимо, само у Кини више од 50 милиона људи свира клавир. Да ли је у том контексту лакше или теже бити успешан на оперској сцени?

Тешко је направити такву врсту поређења, јер у пијанизму, ако си технички савршен, то је већ само по себи фасцинантно. Прича с певањем је, ипак, сложенија. У певању си, наиме, поред технике, јако условљен и репертоаром за који је твој глас предиспониран, дакле оним што објективно можеш да певаш. И на крају, увек је питање да ли је и твоја личност у складу са тим репертоаром на који те глас природно упућује. Такође, када већ помињете Кину, појавили су се неки сјајни певачи који долазе не само из Кине, већ и Кореје, Јапана... Лепота њиховог гласа, боја, карактер, све је савршено, истинско их је уживање слушати, али се они суочавају и с проблемом разумевања културолошке, па чак и религијске ароме, која је интегрални део већине опера и соло песама, у чијим су темељима „западњачке” тематике. Наравно, изузеци постоје, многи од њих веома успешно наступају на најпрестижнијим сценама, али сам овим хтео само да укажем на одређене димензије којих нема у свету пијанизма, ако остајемо при тим паралелама...

Када говиримо о репертоару, оном савременом, колико су у том смислу певачи хендикепирани, будући да су, рецимо, нове опере пре изузетак него правило?

Опера је веома комплексна музичко-сценска форма и усаглашавање свих тих аспеката код модерних оперских дела често није баш успешно. С друге стране, чињеница је и да су опере које творе „гвоздени репертоар”, на који се ослањају све оперске куће у свету, заправо стварали генији, од музике па до либрета и драматургије, али и да су се тим генијима такође догађали промашаји. И та се њихова дела данас ни не изводе, а за многа од њих знамо да су написана само по белешкама у композиторовој биографији. Ипак, без обзира на релативно ограничен број партитура, свака улога увек може бити нова, другачија, што због различитих поставки, диригента, редитеља, што због чињенице да је сваки извођач природно „пропушта” кроз себе, па је самим тим и дожиљава а потом и интерпретира на другачији начин. Често се, наиме, заборавља да у време када су настајале најпопуларније опере, нису толико важне биле ни прича ни инсценација, већ се у фокусу налазила љубав према лепим гласовима. И зато ће опера живети, и бити обнављана, и слушаће се, јер и кад имамо десет певача сличних квалитета у, на пример, роли Набука, опет ће је сваки од њих другачије отпевати, другачије ће дочарати Вердијеву магију.

Када сте поменули диригента и редитеље, колико у некој поставци певач има простора да се избори за властито виђење одређене улоге?

Када су диригент, редитељ и певач у хармонији, онда се и рађају сјајне представе. А да би се до тога дошло, један од предуслова је да цео процес започне хируршки прецизним музичким пробама, на којима се бирају и дефинишу музички акценти сваке улоге. Током тог процеса и тај музички, али и духовни, емотивни свет посматране фигуре до краја мора бити уобличен. И прихваћен. Дакле, први корак је усаглашавање и успостављање пуне сарадње певача и диригента. Наравно, подразумева се да су оба та актера дорасла свом задатку. Јер, шта вам вреди одличан баритон ако ће он већ у првом појављивању издахнути на сцени пошто му замишљена концепција диригента не дозвољава да узме дах ☺... Дакле, као што певач мора бити врхунски припремљен за поверену му ролу, тако и диригент мора да буде добра потпора том певачу и искористи све његове потенцијале. И редитељи често учествују на тим музичким пробама, управо због процеса грађења лика, односно како би добио јасну слику о гласовним и другим могућностима певача, све како би сценска ситуација подвукла, појачала то што је изграђено. Наравно, тако је то у идеалном координатном систему, али ако је, рецимо, редитељ замислио нешто потпуно другачије од онога што природно излази из музике, итекако може бити проблема...

А како је када се гостује у некој већ оформљеној представи?

У том случају само покушаш да запамтиш са које стране улазиш а са које излазиш са сцене, да не би сувише збунио колеге...       

Колико се у опери може добити од партнера, а колико опет због њега изгубити?         

Моја су искуства таква да ако певаш без остатка и потпуно се предаш улози, то је веома заразно. Наравно, догађају се и ситуације када неко по сваку цену жели да буде „битан”, да натпева колеге, да буде примећен, и тада ће сви бити нервозни и на сцени ће се јавити тензија која никако није добра за представу. Али такве „битне” после тога више не чуваш у срцу већ у задњем џепу панталона. Тамо где су наши стари држали брицу.

Радо се одазивате позиву колега с новосадске Академије, али не само њих. Да ли институција мастер-класа заиста може да помогне младим певачима?

Чини ми се да имам својеврстан урођени скенер, који ми омогућава да чим те младе колеге почну да певају, одмах уочим где су евентуалне грешке и тада циљано могу да их исправљам. Рецимо, ако приметим да је проблем у једном слогу, на њему ћу инсистирати, јер сам сигуран да када мишићи то „запамте”, остаће усађено и више се грешка неће понављати. Управо на мастер-класу у Новом Саду код извесне младе певачице фокусирали смо се на проблематичан детаљ, и када је њега исправила, остатак арије је отпевала тако да је се не би постидела ниједна светска оперска дива. То је, по мени, много корисније него да се формално уради више, али површно. С друге стране, често и детаљи на које студентима скрећем пажњу нису само они које сам ја већ научио, већ су ту и они које учим или које ћу тек уградити у своје певање. Дакле, и прошлост, и садашњост и будућност.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5653
Најновије вести