„ДНЕВНИК” НА ПАЛИЋУ: УЗБУДЉИВ ПРОГРАМ НА ФЕСТИВАЛУ ЕВРОПСКОГ ФИЛМА Лауреати оправдали статус
Филмова на Палићу ове године биће 156. Друго дана фестивала довољно је за једног човека било видети два - ”Токсично” Сауле Блиувајте и ”Два тужиоца” Сергеја Лознице - па да се закључи како је програм више него квалитетан.
”Токсично” редитељке из Литваније је победник прошлогодишњег фестивала у Локарну и занимљиво је било видети је уживо, колико физички личи на своје јунакиње Марију и Кристину. Могуће да је Саула Блиувајте свој првенац и снимала на основу бар дела проживљеног искуства, али свакако он нуди један аутентичан филмски језик и уметнички поглед на одрастање у нечему што подсећа на предграђе, у породицама којима фали бар један члан уобичајене родитељске структуре, а девојке немају ни брата ни сестре.
Марија и Кристина се упознају у тучи, на улици, а врло брзо спријатељују кроз настојање да победе на конкурсу манекенске школе. То подразумева неједење, довијање како да се нађу паре за фотографисање, ретке тренутке у којима се смеју, или проводе са вршњацима. Обично жицајући од неког старијег да им купи пиће, или проводећи време на нечему што само личи на терен за кошарку.
Дубока социјална драма, психолошка, са елементима и љубавне приче, јер две девојке кроз сазревање покушавају и сексуално да се остваре, полако, али сигурно брише све наизглед нападне слојеве о сиромаштву, беди, могућој експлоатацији жена и безизлазности неког тамо левог света, у односу на оно чему оне теже, што представља један модел са слике - богаству, сигурности, журкама. Испод тих слојева појављује се топла нота подршке, разумевања које девојке развијају међу собом. Филм ”Токсично” тако постаје нешто потпуно супротно ономе из наслова, једно здраво, емотивно место у којем људи, па и гледаоци филма могу да порасту.
Поред сјајне глуме две младе наде Јеве Рупикајте и Весте Матулите, у филму се издваја фотографија Витаутаса Каткуса са постапокалиптичним пејзажима људског друштва тамо негде, посебно израженим контрастима између младих девојака и старих, трошних материјала од којих су изграђена њихова станишта. Филм садржи и својеврсне виталистичке приказе дешавања, попут вожње картинга по двориштима два младића из комшилука, птичје перспективе младих девојка на кастингу у реду који кривуда као змија, кадрова који одвлаче пажњу гледаоца у један поптуно други, мезафизички план.
Цветковићу „Лифка”
У центру пажње другог дана 32. фестивала европског филма Палић био је глумац Светозар Цветковић, којем је уручена награда ”Александар Лифка” за изузетан допринос европској кинематографији, у категорији домаћих стваралаца. Цветковић је много говорио о свом односу према глуми, сцени, као једином месту бунта, слободе говора и израза. Похвалио је и Факултет драмских уметности Београд, где су поникли бројни лауреати не само награде која носи Лифкино име, него и постигнућа на другим значајним местима културног живота. За њега је, такође, само било говора хвале као уметника, човека, а у последње време продуцента који негује уметнички, а не комерцијални потенцијал нових генерација филмских стваралаца.
”Два тужиоца” аутора управо награђеног ”Лифком”, илустровао је зашто је Сергеј Лозница важан. Његов филм у необичном, ТВ формату слике, на беспрекорно естетизован начин у погледу камере, драматругије, глуме, екранизује причу коју као да је писао неки велики маг руске литературе. Младог тужиоца у посети локалном затвору завлачи управа како не би дошао до једног од затвореника, који има право на посету коју је тражио. Истрајан, он ипак долази до њега, само да би сазнао да се над политичким неистомишљеницима НКВД (полицијска структура у време Совјетског Савза, посебно злогласна за време владавине Јосифа В. Стаљина) спроводи насиље како би дошла до принудних признања о непостојећим и, наравно, непочињеним делима, након чега их затвара, а врло често и лишава живота. Наиван, у ствари врло уверен да као човек и правник мора да истражи ствар до краја, одлази у Москву, код главног тужиоца, како би му поднео извештај. На путу тамо, у возу среће читаву плејаду људи из народа, а у тужилаштву упознаје и главног тужиоца, који му нуди подршку, али по повратку назад чега га читава тортура механизма којем је одлучио да се успротстави.
Филм ”Два тужиоца” изузетно снажно описује људску невољу у потрази за правдом, као и оне који су на другој страни, злочинце и начине на који они владају. Стиче се снажан осећај заробљености у апсурдизму политичког система као непремостивог низа бирократских препрека због којих се не виде ни џелати, а ни жртве. Отуд и осећај да је Сергеј Лозница у овом филму нешто попут Франца Кафке.