ВРЕДАН ПОКЛОН КОЛЕКЦИОНАРА ВЕСЕЛИНА МИЊЕВИЋА ГАЛЕРИЈИ МАТИЦЕ СРПСКЕ Штафелај/вертикала Ивана Табаковића

У ову грађевину сведеног академизма изведену по пројекту архитекте Лазара Дунђерског, 1958. године после успешне адаптације архитекте Ивана Здравковића, усељена је Галерија Матице српске, у којој се пажљиво прикупља, излаже, рестаурира и чува близу 10. 000 уметничких предмета. На исушеном пољу лиманских модернистичких пројекција, изграђен је део града који карактерише лице новосадског прогреса у првој половини XX века. 

Само два плаца иза зграде Продуктне берзе подигнута је 1929. кућа угледне породице Табаковић. Вишезначни одјек презимена упућивао је на архитекте Милана и сина му Ђорђа Табаковића, који су заједно пројектовали кућу за своју породицу након што су увидели да после Првог светског рата у Араду, где су оставили дубок траг, више немају зашто да остану. Миланов други син, сликар Иван Табаковић, непосредно пре пресељења, писао је свом брату Ђурици како је „чуо за све новости што се тиче фамилије и да је дознао да је селидба наших старих постала актуална, и да се тражи место где ће се кућа зидати“. Посебно је занимљиво да Иван Табаковић у овом писму моли свога брата да у склопу израде планова за нову породичну кућу има у виду његов сликарски атеље. Будући Новосађанин тада је поручио: 

„Зато ако буду наши стари кућу зидали нека ми направе атеље на мансарди доста велик, од 7 x 5 или 6 метара са малом комором. На јесен, ако буде кућа готова, напустићу моје намештење, и бацићу се искључиво на сликарство. Уверен сам да ћу за две године имати резултата који ће ме рехабилитирати у очима оних који би ме сматрали за бохемском дангубом. Марица ми прича да ћеш планове за нашу кућу израдити са татом заједно. Молим те даклем, да ме не заборавиш на један згодан ателије са комором и посебним улазом. Само бих те још упозорио на прозор. Мора бити у дуљини око 3 метра, помогућно двоструки. Нека не буде косо постављен него свакако овако (стрелицом је Иван упућивао на скицу прозора), уз последњу напомену како: „Коси прозор имам овде у мом ателијеу па ми сунце сија читаво лето.“ 

Атрактивна и упечатљиво документаристичка, изложба Атељеи уметника. Поглед из фотографске архиве Института за културно наслеђе Шпаније у ГМС, допуњена је са девет фотографија српских сликара у њиховим радним просторима. На једној од изложених фотографија коју ГМС чува захваљујући поклону госпође Маријане Табаковић Перишић, кћерке Ђорђа Табаковића, гледамо у засенчену полеђину слике на штафелају, постављену у контралихту и у светлом обузету силуету сликара Ивана Табаковића, одмакнуту у раскораку типичном за положај сликара у стваралачком напону. Иза сликара се назиру врхови крошњи са чувене слике „Утакмица“ (1927), са десне стране је столица са тракслованим ногарама, у то време честа у кућама средње класе, иначе присутан мотив на многим радовима, сточићи са палетама и прозори кроз које продире велика количина светлости. Иван Табаковић сликао је од 1930. године у кући у Дубровачкој улици (сада улици Мике Антића) када се у њу доселио. Међутим, тек је 1938. године надограђен спрат над зградом изведеном у стилу позног историзма у коме су формирани атељеи за два брата, Ивана и Ђорђа, сликарски и архитектонски. 

На једној од изложених фотографија, коју ГМС чува захваљујући поклону Маријане Табаковић Перишић, гледамо у засенчену полеђину слике на штафелају и у светлом обузету силуету сликара Ивана Табаковић

У ковини терасе извијено, ћирилично слово Т обележило је године успеха породице Табаковић а у рељефу на картуши изнад балкона и сада су видљиви атрибути неимара. Иза ових зидова, Иван Табаковић је исказивао свој став дајући предност посвећеном раду уз констатацију да је живот кратак и да човек умире а дела остају. У Дубровачкој улици под бројем 7, он је створио нарочити свет интимних призора контемплирајући о филозофским аспектима времена. Цртао је и сликао лобању на антикној столици (1933) као и свој радни мантил набачен после рада као метафору живота заокружену специфичном меланхоличном атмосфером (1932). Табаковић сликар, у то време је воајер свакодневног, хроничар социјалних ситуација и духовити аналитичар вишеструких ликовних медитација кроз бројне приказе жена, ентеријера и кафана. Често, на његовим радовима се појављује шкољка, симбол природног уточишта и тајновите надмоћи природних процеса. Свих тих година „постоље“ за ову својеврсну сликарску „арену“ био је штафелај, духовна и материјална вертикала сваког сликара. Ослонац једноставног изгледа и конструкције, штафелај означава аналогно, креативно огледало уметника.

Посредовањем уредника „Дневника” Дејана Урошевића, Галерија Матице српске је примила поклон, штафелај сликара Ивана Табаковића захваљујући дародавцу, колекционару Веселину Мињевићу. То је исти штафелај са фотографије на коме је, иза силуете уметника била постављена слика “Утакмица”. Уз два парадна (позлаћена) штафелаја Уроша Предића и штафелај Миленка Шербана, палету и аван Стефана Тенецког, као и сликарски прибор Љубице Цуце Сокић, овим даром ГМС је допунила збирку сликарског мобилијара, чиме се потврђује чињеница како уметнички алати и „еспапи“ могу допринети потпунијем доживљају сликара и уметничких дела, у иинтензивном и надасве имагинарном односу, иза очигледног и познатог. Галерија Матице српске, уз захвалност Веселину Мињевићу, истовремено је усхићено загледана у неочекиваним правцима нових (могућих) аквизиција.

Др Данило Вуксановић