Иако у основи пијанисткиња, са нагласком на истраживањима на пољу савремене, импровизаторске и експерименталне музике, Дуња Црњански је активна и на сцени извођачких уметности, такође и као педагог, а може се рећи да се њен ангажман увелико прелива и на шири друштвени контекст, у поља артикулације, организације, реализације догађаја и рада са такорећи мноштвом група различитих профила и опредељења, као што су “Пер.Арт”, “Практикабл”, “Петар Драпшин”.
Шта је то што вас је од малих ногу привлачило уметности?
– Сви чланови породице су у неком смислу наклоњени уметности и то су ми пренели - увек су ми читали књиге, певали смо и свирали, гледали смо филмове и ишли у позориште, то је било моје окружење од раног детињства. Осећала сам се добро у свету у ком у сваком моменту могу да на неки начин искорачим из оног “видљивог”, свакодневног. Било ми је интересантно који су домети људске маште и на колико је различитих начина могуће доживети и истражити свет.
А шта вас је одржало на том путу?
– У неколико кључних момената, током детињства и пубертета, дефинитивно мој професор клавира Ненад Стојачић. Имала сам среће да имам изразито неконвенционалног професора спремног на дискусије, дељење, разговоре о уметности и животу, и много разумевања које је младој особи потребно да не одустане чак и кад му се све чини бесмисленим. Ту су увек, наравно. били и породица и пријатељи од којих сам учила, с којима сам напредовала, делила муке и радости у покушајима да схватимо шта је релевантно (у уметности) данас, који је то правац у ком треба да делујемо и стварамо. Осим људи, то је нека врста утопијске идеје да уметност може да утиче на окружење у ком живимо, да га мења, да освешћује и провоцира људе на размишљање и буди механизме за снажнији доживљај света, а самим тим и реакцију.
Како сте изашли из граница класичне музике, као образовног профила?
– Од средње школе кретала сам се у неким мало алтернативнијим круговима. Но, како сам желела да се “професионално” бавим музиком, уписала сам Академију уметности која је неговала искључиво класичну музику с неколико изузетака, професора, који су имали много шире видике - поменућу мени најзначаније: Ненада Марковића, Немању Совтића и Милана Милојковића, и на факсу сам најзад схватила да постоје и други начини за бављење музиком и уметношћу. Тада сам се повезала са одређеним актерима/кама експерименталне музичке сцене у Новом Саду, који су ме прихватили и подржали и од којих сам много научила. У исто време сам се повезала са савременим плесачицама са локалне сцене и 2015. смо основале колектив “Покретница”, који делује и данас, и све је снажнији. Савремени плес је поље експеримента и допало ми се што као неко без формалног плесног образовања могу да се укључим и истражујем све што ме занима у пољу плеса и перформса – укључујући и сарадњу са музичарима и песникињама са локалне сцене. Са Фросином Димовском је та сарадња најдужа и најснажнија, и развија се између осталог кроз пројекат у сталном настајању (и нестајању) “Одузимање времена”, који је имао своја извођења у Новом Саду, Техерану (Иран) и Макау (Кина).
Искорак ка савременом изразу вероватно се не би десио без мог уласка у “Пер.Арт” (2010. године), организацију која делује у пољу савременог плеса и перформанса и 20 година негује програм уметност и инклузија која укључује уметнике са и без инвалидитета, као ни без уметничког директора “Пер.Арт”-а и пријатеља Саше Асентића, који ме је годинама подстицао да потражим свој глас ван оквира свог дотадашњег школовања, а затим ми је у неколико пројеката био ментор, уметничка и пријатељска подршка, добронамерни критичар и велика инспирација. Сећам се једног важног момента, пре више од десет година на премијери лекчур-перформанса “Моја приватна биополитика” Саше Асентића, помислила сам - не могу да верујем да овако нешто постоји. Обузела ме је радост препознавања и мисао да бих волела да размишљам и стварам у том правцу некад у животу. Тренутно радим у “Пер.Арт” организацији и изузетно сам поносна што сам ту. Чланица сам и ансамбла “Рестрикције” и Уметничког колектива “Петар Драпшин” који делују у савременој/ експерименталној музици, али и кроз друге медије и тако реагују на окружење у ком живимо и актуелне друштвено-политичке теме.
За све ове покрете и формације, које сте поменули, карактеристичан је нови начин организовања - самоорганизовање, нови облици функционисања, па и производње садржаја. Шта нам то говори о Вама, а шта о сцени савремене уметности која је актуелна?
– Мислим да то говори да уметност настаје из потребе да се реагује на стање ствари у друштву. Млади људи се повезују и истражују кроз различите естетике, само- организују и проналазе пукотине за рад на све могуће начине, углавном ван институција (до којих често немају начин да дођу) и без скоро икакве финансијске подршке. Уз неколико кључних институција у граду отворених за савремену уметност (што се тиче музике, то је свакако КЦВ “Милош Црњански”), уметност углавном настаје по алтернативним местима окупљања и клубовима, што свакако утиче и на то како сам њен садржај изгледа. Од тога не треба бежати, али тога треба бити врло свестан. Сцена, бар та коју ја пратим и на којој у мањој или већој мери успевам да будем присутна, доста је занимљива, разнолика и интензивна у односу на величину града у ком живимо. Ипак, константан недостатак финансијске подршке и (ипак) мала средина утичу на њену кохерентност и одрживост. Надам се да ће се ти фактори у будућности променити и да ће окружење бити мало отвореније и солидарније.
Прија ли “Искра културе” коју сте освојили?
– У први мах ме је изненадила, али ми је заиста драго због награде, јер то говори да је мој рад видљив, и да су сви колективи у којима делујем (јер готово никад не радим самостално) присутни и препознати, а то је утисак који врло често изостаје. Награда представља и врсту подстицаја за даље стварање и признање да то што радим(о) има о?ека у окружењу.
А како наступате као педагог?
– До септембра ове године радила сам у Музичкој школи “Исидор Бајић”. Било ми је врло занимљиво, изазовно и веома корисно на многе начине. Сада покушавам да путем радионица које држим заједно са колегама/ицама наставим са неком врстом педагошког рада, али са много хоризонталнијом структуром и темама које се тичу савремене музике и перформанса.
Има ли нешто што не стижете да урадите?
– Наравно, листа је дугачка. Најћешће имам утисак да ми недостаје времена за самообразовање и путовања, али надам се да ћу од наредне године успети да мало другачије структуирам свој живот или променим свој поглед на идеју “нестизања”. Или можда оба :)
Игор Бурић
