Рођен у Печују где је завршио основну школу и гимназију, Добровић 1907. уписује Занатско-уметничку школу у Будимпешти. Од 1909. студира сликарство на будимпештанској Ликовној академији.
Године 1912. одлази у Париз. До избијања Првог светског рата, упознаје се са актуелним уметничким дешавањима као и ствараоцима који су живели у светској престоници културе. Двадесетих и тридесетих година 20. века, Добровић живи и ради на релацији Београд - Париз. Излаже у Загребу, обилази Далмацију, Праг, Амстердам, лета проводи у Дубровнику и околини (Лопуд, Ријека дубровачка).
Могло би се рећи да је долазак угледних стваралаца током 1930-их година знатно динамизовао виђење Дубровника. Приступ зрелих сликара као што су били Добровић, Коњовић, Лубарда и Бијелић, унео је у помало успавану средину снагу индивидуалног израза. Није претерано помислити да су се они, као континенталци, окренули Југу управо у тражењу интензитета и топлине колорита, налик француским узорима који су из истих побуда силазили на Азурну обалу.
Сликар Петар Добровић је боравећи често на дубровачкој ривијери (где је његов брат архитект Никола оставио важне градитељске трагове), уживао у виђеном и експресивним тоновима јаких бојених намаза исликавао бројне ведуте Дубровника и његове околине. Изузетан портретиста, оставио је упечатљива виђења чланова своје породице, али и бројних дубровачких пријатеља, интелектуалаца, великодостојника, фратара, бискупа.
По пресељењу у Београд, Добровић ради као наставник у Уметничкој школи (1923-25). Један је од оснивача уметничке групе “Облик”, а од 1934. активно сарађује у листу “Данас” заједно са Мирославом Крлежом. Сликар је урадио и монументалну композицију “Редакција часописа Данас” (1934), на којој је поред осталих приказан Крлежин лик. Ово платно се дуго налазило у својини уметниковог сина Ђорђа, а занимљиво је да се ради о делу највећег формата (178,5 џ 282 цм) у Добровићевом опусу.
По отварању Уметничке академије 1937. године, Добровић је изабран за професора ове високо-школске установе (уз Тому Росандића и Мила Милуновића био је и њен оснивач). Поред педагошког рада, излаже и слика. На поседњем спрату Коларчеве задужбине саграђени су први прави сликарски атељеи у којима су радили и стварали уметници, као што су Бета Вукановић, Зора Петровић, Петар Добровић, Недељко Гвозденовић, Љубица Цуца Сокић.
У време покретања и излажења часописа “Данас“ интензивирано је давно пријатељсво између Добровића и Крлеже. Оно је започето поводом уметникове загребачке изложбе из 1919. под утиском које Крлежа пише “Маргиналије уз слике Петра Добровића“, објављене у “Савременику“ (1921). Деценију касније Крлежа објављује свој разговор са Добровићем (“Савременик“, 1931), а годину дана после тога пише предговор за сликареву изложбу у Прагу.
Петар Добровић се 1925. оженио Олгом Хаyи, ћерком др Косте (1868-1942), политичког активисте и оснивача чувене адвокатске канцеларије у Новом Саду. Године 1946. Олга је основала Библиотеку са архивом Југословенске кинотеке.
Генерацијама студената била је неофицијелни педагог нашег филма, као и консултант многим југословенским синеастима (Влада Петрић, Бранко Вучићевић, Владимир Погачић и други).
Будући да је по професији била библиотекар, Олга је скупљала све податке почев од најмањег помена Добровићевог имена и дела. Грађу је објавила у три књиге, које је публиковала Галерија Матице српске. Њена стална и неуморна промоција сликаревог дела и одржавање контаката на највишем друштвеном нивоу, резултирала је отварањем Галерије Петра Добровића (1974). Поред тога, Олга је 1993. Архиву САНУ поклонила обимну породичну документацију која се чува као Заоставштина Петра Добровића.
С друге стране, прва личност која се везује за Крлежине репрезентативне портрете био је сликар Петар Добровић. Он је урадио више пишчевих портрета - четири из 1930. (два су била у власништву породице Добровић, а један се налазио у Друштву књижевника у Београду), и два из 1938. (један је у приватном власништву, а други у Галерији Петра Добровића у Београду). Четврти Крлежин портрет из 1930. данас се налази у Меморијаном простору Беле и Мирослава Крлеже (депаданс Музеја града Загреба), са још два Добровићева дела - “Портретом Беле Крлеже“ (1929) и “Двориштем Дуждеве палате“ (1938).
О делу Петра Добровића, поред осталих, писали су Растко Петровић, Милан Кашанин, Тодор Манојловић, Коста Страјнић, Бранко Поповић, а у књижевно-есејистичкој форми и блиски сликареви пријатељи Милош Црњански и Мирослав Крлежа. На десету годишњицу сликареве смрти (1952) настаје Крлежин сентиментални запис “На гробу Петра Добровића”. Следе Крлежин текст за монографију из 1954, као и предговор за каталог прве Добровићеве постхумне изложбе у Београду (1955).
После Другог светског рата, Добровићево дело наставља да плени знатижељу историчара уметности, посебно истраживача српске и југословенске модерне (Миодраг Б. Протић, Јеша Денегри, Љубица Миљковић, Жана Гвозденовић, Симона Чупић). Занимљиве биографије уметника подстакле су синеасте да њихове животне приче пренесу на филмско платно. Александар Саша Петровић је 1957. режирао филм “Петар Добровић”, док је документарни филм о великом сликару наше модерне ауторско дело Мике Милошевића.
Дела Петра Добровића налазе се у сталним поставкама Музеја савремене уметности на Ушћу, Галерије Матице српске, Спомен-збирке Павла Бељанског, Народног музеја у Београду, Галерији Петра Добровића, Умјетничкој галерији у Дубровнику, затим, збиркама резиденцијалних објеката, као и у приватним колекцијама у Београду, Дубровнику, Загребу (Меморијални простор Беле и Мирослава Крлеже).
Синиша Ковачевић
