„Покретницу” ће чинити радионице, извођења у различитим облицима, предавања и презентације. Овогодишњи фестивал посвећен је одрживости заједничког рада на локалној сцени кроз бригу, дељење, опен соурце и сарадњу, или подрживост, како плесичица и плесни педагог Фросина Димовска у свом раду са Дуњом Црњански назива “начин опстајања и одржавања у радном процесу брижљивим одабиром сарадника у које имамо поверења и који нам помажу да издржимо тренутке недоумице и фрустрације”.
Трећа “Покретница”. Јесте ли размишљали о њој кад сте организовали прво издање?
– Можда смо се надале, са идејом да нам то буде један од начина како да одржимо минималан процес рада. Ту је прилика да одвојимо време и простор да радимо нешто заједно, дамо томе легитимитет и сви се на то обавежемо. Када правимо фестивал, зовемо људе, сараднике из иностранства, сви се одазову. То смо замишљали од прве “Покретнице”, али не и какав ће имати формат и облик, што је мени занимљиво и важно, јер је и ове то другачије него прошле. Имамо ту и слободу и могућност да “Покретница” буде нешто што одговара нама, а препознајемо се као део сцене савремене извођачке сцене, ко је ко, с ким имамо слична интересовања... Формат се томе прилагођава.
„Покретница” није само фестивал плеса?
– “Покретница” је колектив плесачица из Новог Сада, који немају само формално образовање и не баве се само савременим плесом. Програме остварујемо преко удружења “Практикабл”, платформе за савремену уметност и културу у којој смо сви испреплетени. Већ дуго радимо са организацијом “Пер.Арт”, а ове године сарађујемо и са музичарима окупљеним око ансамбла “Рестрикције”. Проналазимо кога све у граду интересује да ради на сличан начин, и оно што је добро – да сви које позовемо одмах пристану и спремни су да раде на нечему што не знају тачно шта је, што нема дефинитивни облик, или продукт. Управо зато су нам ове године изједначени процес и продукт, радионице су отворене за гледаоце и оне су тај рад. Нема представе. Сав садржај је продукт.
Шта је данас плес, за кога и с ким плешемо?
– То је наша потреба и ово што ми радимо, раде људи и у другим земљама. Баш је тренди. Може се рећи да је то и једна мисао која се негује кроз време. Ја знам како се то ради у Новом Саду, иако знамо да кажемо и како је једини континуитет овде то да нема континуитета. Увек се успоставе структуре уз велике напоре појединаца, па се растуре као да их никад није ни било... Делимично смо у оваквој ситуацији и зато што немамо подршку позоришта, можда још неких институција. Почели смо да радимо у галеријама! И то је тренд у свету, али овде више последица околности и разумевања људи који су на неким положајима. Ми сад тражимо како да будемо заједно, како да укључимо ширу заједницу у то, како да се образујемо, да то радимо и нешто поделимо, не зато што то морамо, него зато што то желимо. На пример, ове године ћемо имати два предавања, Адријане Сабо и Милана Милојковића, која ћемо везати са радне сесије бавећи се скоровима (партитурама) за музику и плес. То је формат који смо видели у Љубљани, где изводе и лектиру, класична дела, пре чега публику уводе у представу предавањима. Јако сам била одушевљена тим приступом. Ми имамо могућности да организујемо нешто слично, кад бисмо имали подршку, да бисмо имали дијалог који није само локални. Зато ћемо правити и презентацију загребачког фестивала “Интроспекција”, којим ћемо представити искуства из поља импровизације.
Шта ће још бити на програму “Покретнице”?
– Претежно ће се одвијати у КС “Свилара”, која нам је отворила простор за рад. Неки садржаји ће се одвијати у Галерији Матице српске, једна презентација у књижари “Булевар букс”. Програм су радионице, “Брига о телу” коју води масерка, физиотерапеуткиња и педагог Јована Јаковљевић; три радионице о везама између текста и покрета воде Витомирка Требовац и Јелена Анђеловски... Хоћемо да видимо какво ће бити расположење публике и до чега ћемо доћи, као семе за сарадњу у будућности. Наталија Владисављевић и Оливера Ковачевић Црњански ће водити радионицу кореографије, персонализованих партитура за изведбу. Имаћемо извођење дела у ходу, два предавања... Контекст, па рад који се на тај контекст ослања.
И. Бурић
