И ово издање доноси низ занимљивих темата посвећених археологији, мање познатим детаљима из историје, затим историјском и техничком наслеђу, архитектури, конзервацији и рестаурацији, а посебно поглавље посвећено је приказима релевантних издања из области којима се публикација бави. Илустрације ради, нова Грађа тако у фокусу има рестаурацију Суботичке синагоге, изграђене 1902. по пројекту Марцела Комора и Дежеа Јакаба. Ауторке текста, Гордана Прчић Вујновић и Викторија Алаџић, упућују при томе на хронологију радова од 1975. до 2012, затим рестаурацију фасадног омотача између 2012. и 2016, све до финализације посла током последње две године, која је подразумевала обнову ентеријера и санацију кровне конструкције, и све са циљем да се у што већој мери сачува аутентичност овог прелепог здања.
У разноврсности културних добара дворци и летњиковци имају посебно место. И премда би се радозналом путнику већина војвођанских примера данас могла чинити у основи скромним грађевинама, итекако су они у своје време били репрезенти племићког статуса, угледа и богатства. Такав је и мање познат летњиковац на пустари Моја Воља, у селу Јарковци, који је припадао грофовској породици Пејачевић, славноско-сремској племићкој .лози, која је почетком 18. века, као награду за ратне заслуге, добили потврду бугарског баронства, а 1772. и наследну угарску грофовску титулу. Иако нема поузданих података о времену када је објекат подигнут, на основу оних посредних, као што је изглед летњиковца и афинитети грофа Адолфа Пејчиновића (1825 – 1880), наследника имања, ауторка истра’ивања Душанка Гојић смешта градњу у другу половину XIX века, уз напомену да је објекат током времена претрпео бројне измене. Данас је летњиковац под тзв. претходном заштитом, те ауторка апелује да се овом, и историјски и културолошки, па и архитектонски вредном објекту, обезбеди статус културног добра. И, наравно, да се он обнови, јер је, нажалост, у прилично дерутном стању.
Фокус нове „Грађе“ ипак је на истраживању Владимира Митровића, који је покушао да рашчивија судбину конкурса за подизање споменика краљу Петру I Карађорђевићу у Новом Саду, који је званично расписан 1. јула 1936. Првобитно је рок за приспеће радова био 30. септембар исте године, да би у последњем моменту бо продужен до 31. октобра. Да од самог почетка није све било како ваља сведочи, како наводи Мистровић, текст чувеног архитекте Ђорђа Табаковића, објављен у новосадском „Дану“ убрзо по окончању конкурса. Из, на тренутке веома жучног Табаковићевог коментара, може се доста тога закључити, од тога да је постојало незадовољство због објективно кратког временског рокa који је стављен ауторима на располагање, па све до проблематичне промена чланова жирија „у последњи час“.
Ипак, највише је Табаковићу засметала чињеница да се Градско поглаварство, које је званично расписало конкурс, ничим није обавезало да ће споменик и бити подигнут према неком од награђених радова. Чувени архитекта такав „пропуст“ заправо тумачи намером локалних челника да оставе простор „за разне стране упливе који са уметношћу немају апсoлутно никакве везе“. Према њему, учесницима конкурса би била начињена велика неправда, били би повређени и етички принципи, а и Новом Саду би био учињен непоправљив грех, када би се израда споменика, мимо конкурса, благодарећи везама и утицајима, „поверила лицу које у тој племенитој утакмици није награђено, па чак ни учествовало“. Е сад, није потпуно јасно да ли је Табаковић ове стрелице одапео превентиве ради, или је, као увек добро обавештен, имао информацију више, тек чињеница је да ће се над конкурса развити сенка сумње да у тој работи све и није баш чисто.
Дакако, за то су најмање криви сами аутори чији су радови награђени. Сходно одлуци конкурсне комисије, на чијем је челу био Милан Кашанин, ондашњи директор Музеја кнеза Павла, донетој 20. фебруара 1937, прва награда припала је раду под шифром „1918“, иза које је стајао хрватски вајар Вања Радауш. Иза њега се пласирао српски вајар Илија Коларић, док је трећа награда додељена поново хрватском скулптору Франи Кршанићу. Посебан је куриозитет да ће међу још четири откупљена рада бити и онај новосадске вајарке Злате Марков Барањи (Житиште, 1906 – Нови Сад, 1986), која ће, годну дана касније, потписати монументални рељеф на Београдској капији у Петроварадину, а 1940. заједно са супругом Карлом Барањијем, и чувене рељефне медаљоне краљева Петра и Александра, те српских војвода из Првог светског рата за лице Бановине.
Како год, да у целој причи све баш није било „у винклу“ сведочи и информација, коју је пронашао Митровић, према којој се месец дана по објављивању резултата конкурса јавио Извршни комитет за подизање споменика, којим је председавао адвокат Радушко Илијић, са идејом да се батали првобитна идеја и подигне заједнички Споменик Ослобођења, који би „покрио“ оба Карађорђевића, и Петра Првог и Александра. Судбина те идеје је позната – од овог споменика није било ништа – али је, с друге стране, остало нејасно због чега се тако лако одустало и од подизања обалежја краљу ослободиоцу, било по конкурсном решењу или, како је Табаковић слутио, мимо њега. Владимир Митровић као један од могућих одговора наводи могућу „исцрпљеност“ локалних власти, које су паралелно покренуле и велику акцију за подизање споменика великану војвођанске и српске политике Светозару Милетићу, који ће на крају свечано бити откривен у центру Новог Сада 1. октобра 1939.
М. Стајић
