Поставку чине слике, цртежи, фотографије и документи из фонда Галерије Матице српске, Рукописног оделења Матице српске, Архива Новог Сада, колекције Миомира Стаменковића и других колекционара. Подсетимо, ова изложба проф. др Јасне Јованов крајем прошле године приказана је и у музеју Хаус им Моос у Карлсхулду, у оквиру обележавања десетогодишњице партнерства баварског градића Карлсхулда и Бешке. Организатор изложбе је Завичајно друштво „Стара Бешка“ из Бешке, кустос је Јасмина Јакшић Субић, а поставку је дизајнирала Александра Решњак Пешић.
Име сликарке Данице Јовановић везује се за генерацију српских модерниста која се школовала и обликовала у периоду пред Први светски рат. Уметничко школовање је започела у Уметничко-занатској школи у Београду, код Бете Вукановић (1907–1909), заједно са Видосавом Ковачевић, Аном Маринковић и Милицом Чађевић о чему говоре и фотографије и успомене савременика које је 1954. године забележио новинар Вук Драговић. О кратком Даничином животу сведоче и фотографије, документи и велики број радова који илуструју етапу њеног минхенског школовања на Женској сликарској академији (1909–1914). Како напомиње проф. др јасна Јованов, из речи њених познаника из Минхена, Стојана Аралице, Живорада Настасијевића и Андре Франићевића, сазнајемо да је била ситне грађе, плавокоса и плавоока, ведре нарави и енергична, безрезервно посвећена студијама и искрени патриота.
– Њене пријаве у полицијском архиву у Минхену сведоче о томе да је лета проводила у Бешки, али се крајем јуна 1910. године ођавила ради одласка у Париз. Нема доказа да је тамо и била, као што није сигурно да је путовала на југ Старе Србије, у крајеве око Призрена (Везиров мост, Љум кула) после Балканских ратова, о чему би се могло закључити на основу призора са њених слика. У писмима која је редовно, из Минхена и Бешке, слала професору и ментору Аркадију Варађанину у Нови Сад, очигледна је одлучност да се посвети струци која јој је једина мила и драга – сликарству, пратимо напредовање њених студија, интересовања, бриге, сазнајемо о несрећама које је нису заобишле: смрт оца, сестре, добротворке Дане Јовановић – наводи др Јованов, уз напомену да је Даничине студије помогла и стипендија Петроварадинске имовне опћине, због Данице установљена за уметничко школовање девојака, као и помоћ кћерке Лазара Дунђерског – Олге Јовановић.
На фотографијама са студија, истиче ауторка изложбе, на Даничином лицу је очигледна одлучност, модерна женственост оличена у строгој одећи допуњеној краватом око врата, снага налик оној на „Аутопортрету“ из 1914. године, али и својеврсна лежерност и спонтани шарм младе жене решене да је свој таленат доведе до циља: дипломе академске сликарке и испуњења мисије да кроз сликарство допринесе уздизању националне свести и еманципацији женске популације у српским земљама тек ослобођеним од турске власти. „Мисионарска снага избија и из педесетак њених слика, посебно оних са мотивима сељана у народним ношњама, које, као и целокупан сликарски опус Данице Јовановић, карактерише особен, енергичан потез и интензиван, богат колорит. Ове слике потврђују тачност опаске Стојана Аралице како је Даница била још ђак, није имала своје сликарске ноте, али је страсно била заљубљена у сликарство. Ипак, неколико слика насталих 1914. године – мртвих природа и портрета – указују на пут којим би се Даничино сликарство кретало. Даници је близак експресивни израз, а понекад и литерарна потка немачке симболистичке школе”.
Ипак, највише од свега, у њеним радовима преовладава снажна индивидуална нота, страсна жеља да се знање стечено на академији преточи у лични израз, као и докази на је сликарка била на добром путу, на жалост прекинутом њеном трагичном смрћу, када је, заједно са још петоро Бешчана, стрељана у подножју Петроврадинске тврђаве 12. септембра 1914. године. На месту где су аустроугарски војници тога дана стрељали шесторо угледних Бешчана и многе друге становнике Срема, како би послали упозорење бунтовном становништву, данас се налази спомен-обележје.
„Студенти новосадске Академије уметности свакодневно пролазе поред њега, вероватно не знајући да оно означава не само велику људску трагедију, већ и једну од многих трагедија нашег сликарства”, речи су проф. др Јасне Јованов. „Даничином смрћу, породица Јовановић је претрпела огроман губитак, Бешка је изгубила своју прву и до сада једину академску сликарку, а српска ликовна уметност особену личност и ауторку која је, мада тек на прагу стварања, својим талентом и остварењима обезбедила значајно место међу савременицима. Њен опус, дуго заборављен, привукао је пажњу истраживача осамдесетих година прошлог века, што је допринело да Даница Јовановић, од готово анонимне сликарке, постане значајно име са запаженим сликарским делом”.
М. Стајић
