Док се његова реченица визуелно појављује пред вама, постаје опипљиво колико му је мисао јасна, вокабулар богат, реченица дуга и смислена, а дигресија сврсисходна и савршено укопљена у причу. „Проговори па ћу ти рећи ко си“, говорио је Сократ и заиста неко прича сат времена а од тога добијете записане три смислене реченице, а неко збори као да диктора роман, попут Владете Јеротића. Такве људе је лако и лепо слушати, од њих се вазда има шта научити, а један од њих је и наш колега, новинар уредник првог програма радија Радио-телевизије Војводине Слободан Шорак који је потпуно заслужено и овогодишњи добитник признања „Радмила Видак" за лепоту говорног израза, изузетну посвећеност интерпретацији текста, избор речи, вештину импровизације и сигуран изговор, као и непогрешиво акцентовање према највишим стандардима српског језика.
Шта за вас значи признање „Радмила Видак"?
- „Награда „Радмила Видак“ веома ме је обрадовала и то најмање по два основа. Први је тај што ми је додељује Радио Београд, кућа Жарка Обрачевића, Свете Вуковића и других великих „чувара ватре“ када је реч о лепом и правилном говору, категорије толико важне за неговање културног идентитета једног народа, а која је данас прилично угрожена пред налетом нових медија који једино маре за брзину и сензационалост. Други разлог за задовољство је личне природе. Лепо је када вам након тридесет година каријере неко потврди да су посвећен однос према радију као медију, али и интиман и поштен однос према слушаоцима важни, али и суштински неопходни да би вам људи веровали, а поверење би требало да буде магична реч за све нас који радимо у јавном сервису.
Може ли се то изгубљено поверење према новинарској професији, између осталог, вратити елоквентношћу и лепотом говора?
- Свакако не, али немар према начину на који говоримо и на који се обраћамо конзументима медија, јесте утицао на перцепцију грађана о томе да данас свако може да буде новинар. Када је реч о неповерењу према новинарској професији, на њу су пре свега утицали непоштовање новинарског кодекса, навијачко новинарство, одсуство храбрости уредника и новинара, али и огромно повећање броја медија које је довело до инфлације поштовања новинарских стандарда у сваком смислу. Додуше, стање у новинарству је увек и огледало демократичности неког друштва.
Да ли на јавним сервисима још увек постоје лектори попут Радмиле Видак, прве лекторке РТС-а, који обучавају презентере и водитеље правилном акцентовању и лепоти говора?
- Парафразираћу један савет Радмиле Видак који је дала младим спикерима: „Суштина је увек важнија од форме. Немојте уживати у свом гласу него се потрудите да разумевањем прочитаног и правилном и јасном презентацијом допрете до слушалаца”. Гђа Видак је била на одређен начин језичка просветитељка која је поставила стандарде будућим лекторима о начину на који би требало да раде у електронским медијима. Једна од најважнијих ствари које јавни сервис одваја од осталих медија јесте брига о језику, а ту је свакако пресудна улога лектора. На жалост, чини ми се да их нема довољно ни у јавним сервисима те да би њихов рад требало да буде више вреднован. Када је реч о комерцијалним медијима, они немају никакву обавезу да запошљавају лекторе, али с обзиром на то колико такви медији утичу на јавно мњење, па самим тиме и на стандарде говора у јавном простору, можда би о томе у будућности требало повести више рачуна.
Како сте ви доживели јавну прозивку Кристине Раденковић која је у емисији инсистирала на правилном акцентовању речи континент и да ли и ви исправљате своје госте или пријатеље или се водите начелом пружања примера?
- Сличан случај имали смо и на ТВ Пинк када је водитељка Ирина Вукотић указивала на језичке грешке председничком кандидату Здравку Поношу. Не улазећи у мотивацију колегиница да тако поступе, оба случаја сматрам непримереним начином заштите правилног говора у медијима, и потпуно у нескладу са новинарским стандардима. Како сте то лепо приметили, новинар пре свега треба да води рачуна како сам говори.
С друге стране, свестан сам да правилно акцентовање речи попут „континент, Аустралија, телевизија” одудара од од оног како се говори међу грађанима у свакодневном животу, али док лингвисти не кажу другачије, није на новинарима и спикерима да мењају језичке стандарде. То би свакако требало да буде питање за језичке стручњаке када је реч о разумевању језика у контексту времена.
Каже се да оскудан говор осликава и скучену душу. Како ослободити душу тих самонаметнутих окова кад је све мање љубитеља књига и када је број речи ограничен на свим популарним мрежама, а класични медији се карактеришу као спори, досадни и преобимни?
- Када не можете да промените време, треба мењати сопствене лоше навике. Знам да то није лако, али за почетак требало би смањити време проведено на друштвеним мрежама. На жалост, ни сам од тога нисам изузет. Верујем да је теретана или било која друга физичка активност веома корисна, али исто тако би свако требало да уведе неку врсту тренинга да се натерамо да прочитамо дневно барем десетак страница. Мозак је као и сваки други орган, ако га не користимо, закржља.
Наравно да класични медији, ту пре свега мислим на мој радио, ако желе да преживе морају да се мењају. Подкасти, одложено слушање, динамичнија и интерактивнија комуникација само су неки од начина да традиционални медији наставе да позитивно на утичу људе. Међутим, верујем да, оно што никада неће постати превазиђено, јесте људска потреба да чује пријатан глас коме верује. Још ако је при томе то што чујемо паметно и компетентно, завршили смо посао.
Лингвисти непрестано понављају како је језик жив организам који се стално мења, осипа и круни, али и обогаћује истовремено. У којој је мери српски језик, односно говор осиромашио и окоштао? Препознајете ли то у комуникацији на друштвеним мрежама, у медијима, књигама, говору људи?
- Управа издавача Оксфордског речника сваке године бира реч која је обележила протеклих дванаест месеци, али и пописује нове речи и увршћује их у речник енглеског језика. Ако нешто можемо да научимо од Енглеза, онда је то брига о традицији. Пошто њима није проблем да сваке године проширују речник, мењају неке језичке стандарде у складу са потребама времена, не видим разлог да и ми у том смислу не будемо мало ажурнији. Историја се убрзала, живимо у свету огромних технолошких промена које намећу нове изразе и другачији начин комуникације. На жалост, СМС поруке, друштвене мреже и интернет уопште, утицали су на то да се мање води рачуна о језичким правилима, наш вокабулар постаје сиромашнији што све чешће доводи до буке у комуникацијском каналу. Примећујем да све више људи има проблем да суштински разуме поруку јер се наш мозак полако навикава на информацију у облику заводљивог наслова, на осиромашену реченицу, „ошишана слова”, одсуство интерпункције, скраћенице…
Снежана Милановић
