Обновљен још један део живописа у манастиру Бођани

НОВИ САД: Конзерваторски тим Покрајинског завода за заштиту споменика културе завршио је овогодишњу кампању на обнови живописа у цркви манастира Бођани.
b
Фото: pzzzsk.rs

Подсетимо, у овом је храму, посвећеном Ваведењу, почетком 18. века настао јединствен сликарски мост од средњовековног источнохришћанског ка савременом западноевропском ликовном изразу. Градитељ тог моста био је Христофор Жефаровић, знаменити српски зограф, бакрорезац, сликар и калиграф, који је прошао целу Европу и утицаје Кијева и Беча донео у Бођане. Колико је Жефаровић био оригиналан, самосвојан и непоновљив, потврђује чињеница да се у српском сликарству ни пре ни после бођанске није појавила слична уметничка целина.

У библиотеци Румунске академије наука у Букурешту чува се недовољно истражен рукопис, који се сматра Жефаровићевим преписом превода на грчки чувеног Трактата о сликарству Леонарда да Винчија, који је око 1726. саставио сликар са Закинтоса Панајотис Доксарас. Тај препис је, како се претпоставља, послужио Жефаровићу и приликом извођења бођанског живописа, будући да поједине фреске, попут Удовичине лепоте, Цариника и фарисеја, Блудног сина и неких других, умногоме одговарају промишљањима из Трактата о томе на који начин треба приказивати особу обузету гневом, како опет сликати различит став женских и мушких фигура или како избећи понављања истих покрета на једној сцени. А поготово се Жефаровић трудио да примени Леонардове принципе контрастних приказивања лепог и ружног, тужног и радосног, истичући тако жељене особине насликаних ликова.

Нажалост, током деценија и векова велика влага и последично таложење соли произвели су тешка оштећење живописа која су на појединим местима ишла и до 2,5 метра у висину. Најстарији сачувани извештаји о стању зидних слика датирају из 1949. године, када је покренута и израда пројекта ваздушне хидроизолације. Радови су изведени 1953–54. године, тако што је направљена мрежа ободних канала и везаних отвора читавом дебљином зидова дуж целе цркве. Међутим, поплавне воде су долазиле до манастира и плавиле цркву све док 1964. нису подигнути одбрамбени насипи.

Тиме ипак није санирано и присуство влаге у самом храму, те је она наставила да нагриза Жефаровићево ремек-дело упркос низу потоњих покушаја да се тај проблем реши. Тек грађевинским радовима изведеним у новом миленијуму, односно дренажом, савременим премазима, подним грејањем и клима уређајима, зидови су у великој мери консолидовани, а да се при томе нова микроклима није негативно одразила на стање живописа. Нажалост, неповратно је уништено зидно сликарство у зони сокле, затим у северној и јужној певници где су накнадно отварани прозори, као и у северном делу наоса због уградње врата. Ипак, око 90 процената ансамбала зидних слика је сачувано, мада због утицаја влаге на појединим местима готово да уопште нису читљиве.

На иницијативу Покрајинског завода за заштиту споменика културе, почев од 2005. године, у бођанској цркви урађена су неопходна механичка испитивања и физичко-хемијске анализе живописа, од подлоге, односно опеке и малтера до пигмената које је Жефаровић користио. Ангажоване су различите домаће научне институције, попут Технолошког факултета Универзитета у Новом Саду, а значајан допринос дали су и стручњаци из Италије, са Универзитета у Палерму и са Високог института за конзервацију и рестаурацију из Рима. Резултат је био нови пројекат систематског спасавања бођанског зидног сликарства, који је подразумевао и разрађену методологију за његову конзервацију и рестаурацију.

Прве превентивне радове конзерватори Покрајинског завода започели су 2008, када су фластерисане ивице и све угрожене површине живописа. Опшивци су урађени кречним малтером, а нестабилне површине фиксиране. Након конзервације самих фресака, односно њиховог фиксирања, опшивања, пломбирања, улазило би се у другу фазу која је у својој основи имала ретуш. Током 2013. био је завршен комплетан процес конзервације и рестаурације северног зида припрате. Следеће године рестауриран је западни зид припрате са композицијама Успења пресвете Богородице и стојећих фигура светитеља: Свете Параскеве, Светог Михаила, Светог Арханђела чувара људи и Свете Теодоре, као и ктиторски натпис изнад врата о живописању цркве. Након тога је рестаураторски тим Завода по фазама обнављао део по део живописа, почев од наоса храма ка куполи, која је у потпуности завршена овог лета и где доминирају Христ Пантократор у калоти, одмах испод визије Славе Господње старозаветног пророка Исаије са фигурама Богородице и Светог Јована са крилима међу збором светих анђела, те композиција Страдања Христова са.фрескама Тајна вечера, Јудино издајство, Христос пред судијама, Пилат пере руке, Ругање Христу...

У олтарском простору, који чека сликаре-конзерваторе Завода у следећој години, чађ и прашина готово су потпуно прекрили бојени слој, дајући тамошњим фрескама мрачан изглед што је чак утицало и на став појединих историчара уметности по којима је Жефаровић неспорно био одличан цртач, али му коришћење боја није била јача страна. Међутим, већ само прелиминарно уклањање талога вишедеценијске патине открило је колико је овај сликар пореклом са Дорјана у Македонији заправо био уметник од маште и темпериманта и сјајан колориста. Тако је, захваљујући мултидисциплинарном приступу, као једном од темеља савремене конзервације, али и ваљаном раду конзерватора Покрајинског завода за заштиту споменика културе, коначно омогућено сагледавање свих уметничких вредности по много чему јединственог дела Христофора Жефаровића.

М. Стајић

EUR/RSD 117.5780
Најновије вести