Упркос прокламованом социјалистичком путу којим се кретала она је у много чему одступала од ригидног реал-социјализма земаља Источног блока. За ову прилику поменућемо само сферу „популарне културе“, конкретно најпрокаженије форме - стрип и петпарачку литературу. После почетног отпора па и забране оваквих садржаја, као капиталистичко декадентних и опасних творевина, већ половином 1950-тих (дакле само деценију после рата и почетка изградње „социјалистичког човека“) стрипови су почели да добијају своје место на страницама дечијих листова а пар година касније кренуло се са објављивањем рото свезака „забавног штива“. Недуго затим ове садржаје су „производили“ домаћи ствараоци...
Један од југословенских центара за стрипове и палп романе био је „Дневник“ Нови Сад, а уредник едиција „Икс-100“, „Лунов Магнус Стрип“ и „Златна Серија“ био је Митар Милошевић (1924-1995), писац и новинар. И, када је за нови број „Икс-100“ зафалио роман он је, под псеудонимом Фредерик Ештон, створио Луна, краља поноћи, палп херој „Made in Yugoslavia“ који ће успешно парирати увозним јунацима и на чијим ће авантурама одрастати пар генерација пионира и омладинаца.
Поштујући правила едиције којој је уредник, Милошевић/Ештон је Луна (у „цивилу“ Доналда Сикерта) сместио у бели капиталистички свет (превасходно у Лондон, мада је Лун одлазио на многе екскурзије широм Западног света), међу свакојаке криминалце којима успешно квари подле планове - од обичних отимачина до софистицираних подвала и грандоманских жеља за освајањем света - заједно са добродушним снагатором Мекферсоном; има ту места и за Лунову лепу и храбру девојку Џејн Витингтон, спретног новинара Артура Маркинча те низ повремених ликова. Ештон је написао 70-так романа који су имали невероватне тираже (чак и по 120.000 примерака) и били више пута прештампавани.
Распад Југославије донео је и пропаст шарених свезака на трафикама те промене интересовања нових генерација па је Лун, пошто није прерастао у „франшизу“, безмало пао у заборав. Памтиле су га само старије генерације које су ишчитавале половне свеске „Икс-100“. Ипак, Лун је остао препознатљиви појам културе друге половине 20. века и, макар по чувењу, прешао у 21. век у коме се његов „лик и дело“ помињу у новом контексту. Тако је Удружење грађана фанови научне фантастике SCI & FI, 2010. расписало конкурс за приче о новим Луновим авантурама, а управо се појавила и књига „Лун и краљеви поноћи“ Тихомира Јовановића (Еверест медиа“ 2019).
Јовановић (1955) је знано име у круговима жанровске фантастике и, осим мноштва прича расутих по часописима, фанзинима и антологијама, објавио је књиге „Палисаде и чадори“, „Баба Мандини кругови“ и „Агенција 51“; прве две су смештене у измишљено српско село окружено османлијским освајачима и својеврсни су омажи стрипу „Астерикс и Обеликс“ и домаћем „Дикану“, док је „Агенција 51“ на трагу стрип класика „Алан Форд“. Најновија Јовановићева књига, како и наслов каже, бави се догодовштинама Луна и чине је три новеле. У првој, по којој је и књига добила назив, Лун, краљ поноћи среће „природне“ краљеве поноћи - вампире, прогнанике из Румуније који покушавају да нађу своје место у модерном свету (што подразумева и редовне оброке у којима „храна“ страда). Обрачун са вампирима завршава се, ипак, компромисом па они (упркос жртвама) одлазе из Лондона.
„Лун и Neu Schwabeland“ води краља поноћи на Антарктик где су нацисти основали своју базу и врше експерименте са новим оружјима којима желе да загосподаре светом; за ове потребе они врбују и свој стари кадар - вон Брауна - који сада ради за Американце. Сем америчке војске, Луну и Мекферсону ће, у елиминисању наци претње, помоћи још један стари палп херој - Док Севиy, човек од бронзе. Завршна авантура. „Лун и Теслино тајно оружје“, дешава се на домаћем терену, у Београду. Тајни агенти великих сила заинтересовани су за отимање Теслиних списа из новоотвореног музеја, у којима се, како се надају, налазе и нацрти за моћна оружја. Лун долази на лице места да би спречио евентуалне крађе јер би то могло да значи нови рат и уништење света. У повратку кући славним Оријент експресом, Лун и Мекферсон ће, из прикрајка, угледати и легендарног Херкула Поароа али се с њим неће дружити.
Јовановић је научио лекције из писања петпарачких романа и веродостојно опонаша њихов стил - темпирано смењивање дијалога и физичке акције, нападну једноставност, лаку дедуктивност, бомбасте изјаве и лаконске закључке - инсистирајући чак и на техничким грешкама (понављање везника и речци, граматичке нетачности). Ипак, хуморни (па и цинични) одмак од дешавања те интертекстуалност дају тексту потребну (критичку) дистанцу од оригинала (али и од, у свету популарне, „фан фикције“ која се своди на пуко опонашање). Поменути одмак потцртава и насловна корица из пера чувеног Жељка Пахека.
Илија Бакић
