Приче из Музеја Војводине: Драгоцености из детињства

НОВИ САД: Игра је одувек била посебан облик учења. Дете кроз њу развија интелектуалне и емоционалне способности, развија покрете, говор, машту, стиче пријатеље и обогаћује свој друштвени живот, али утиче и на развој личности.
i
Фото: Dnevnik (Vanja Fifa)

Дечје играчке су саставни део културе сваког народа, па се може рећи да многе културне активности имају своје порекло у игри.

Према речима музејске саветнице и историчарке у Музеју Војводине у Новом Саду Веселинке Марковић тешко је са сигурношћу говорити о играма и играчкама у најранијој прошлости. Међутим, узимајући у обзир остатке материјалне културе, може се претпоставити да су деца одувек користила предмете за игру који су били свуда око њих: каменчићи, дрвени штапови, шкољке, песак, разноврсно семење и плодови попут жира, шишарке…

У време интезивне керамичке производње појављују се минијатурни предмети за игру по узору на оне које се користе у свету одраслих, па се проналазе мале керамичке посуде, модели животиња и људи, те лутке и звечке различитих димензија, каже Веселинка Марковић.

Како додаје, већи значај играчкама у Европи, придаје се тек крајем 17. века, док се током 18. јављају едукативне игре које децу уче географији, астрономији и која их описмењују.

Дугу традицију имају и игре у којима се користи звечка, лопта, чигра, кликери, обруч, лутка, коњићи, затим  оне које поседују друштвени или логички карактер као што су коцке и слагалице, вели наша саговорница.

Почетком 19. века развија се међународно тржиште играчака и мануфактурна производња чији су центри смештени у Немачкој и Енглеској. Производе се скупоцене играчке од сребра, порцулана и метала, које су могле приуштити само имућније породице. Играчке од дрвета и других материјала прављене су у оквиру кућне радиности и као занатлијски производи, а продаване су на вашарима. Када је реч о Војводини највеће радионионице играчака налазиле су се у Бачкој Тополи и Великом Бечкереку (Зрењанин). Међутим, одрасли укућани су често израђивали играчке својој деци од расположивог материјала које је домаћинство имало: крпа, кожа, дрво или хартија и најчешће их поклањали у време празника попут Божића и Ускрса.

Од друге половине 19. века у градовима Војводине почиње златно доба ручне израде играчака и то у занатским радионицама пре свега токарским и столарским, објашњава Веселинка Марковић.

Отварају се, додаје, и специјализоване продавнице, мада су играчке продавале и у књижарама, базарима и путем поште.


Поклон грађана Музеју

Грађани често свраћају у Музеј Војводине како би поклонили играчке и како би се баш њихова драгоценост из детињства нашла међу вредним експонатима.

Чини ми се да се људи највише емотивно везују за играчке јер им оне буде лепа сећања на безбрижно детињство када је само било да се друже и забављају читав дан, каже Веселинка Марковић.

Међутим, додаје, кад примете да старе играчке почињу да заузимају простор одлуче да је најбоље решење да их поклоне Музеју јер ће их тако сачувати од заборава.

Ми смо им на томе захвали и увек их радо прихватамо, поручује наша саговорница.


Фото: Dnevnik (Vanja Fifa)

У Новом Саду у Главној улици радила је продавница „Сито порцулан и играчке“. У њој су пазарили сиромашније градске породице, док су богати играчке набављали из иностранства, посебно из Беча и Будимпеште. Један од најпознатијих произвођача играчака код нас био је токар, оснивач дрво-стругарске радионице ''Хома'' у Великом Бечкереку Калман Хома. До Првог светског рата израђивао је и продавао играчке у својој кући, а потом је отворио продавницу ''Хома –Вамбах'', казала је наша саговорница.

У Музеју Војводине је у склопу сталне поставке, представљен изглед старе градске улице, с краја 19. и почетка 20. века употпуњена фотографијама значајних објеката и аутентичним излозима радионица и радњи међу којима је и ''Хома –Вамбах'', а која је најитересантнија за најмлађе посетиоце.

Како појашњава Веселинка Марковић деца су се често фотографисала с омиљеним играчама, а такви мотиви се појављују и на честиткама. Највише су сачуване лутке, потом колекције намештаја и делова кућица за лутке, друштвене игре, а најмање играчке за дечаке, јер су се они “грубље” играли и брзо их уништавали.

Девојчице су добијале разне кућице, собице и учионице и лутке и тако су припремане за будућу улогу супруге, мајке и домаћице, истиче наша саговорница.

По њеним речима, током 19. века израђиване су крпене и дрвене лутке, затим велике лутке које су биле одевене у хаљине по последњој моди, а посебну вредност имале су лутке са порцуланским главама.

Игри дечака били су намењене лопте, разни замкови, тврђаве, фарме, оловни војници, техничке играчке (локомотиве са вагонима), аутомобили, бродови или авиони..., подсећа наша саговорница.

До данас играчке се нису много промениле, већ се само разликује материјал од ког се израђују, а то је најчешће пластика. Међутим, старе играчке су права мала уметничка дела која говоре о развоју друштва, индустрије и градовима. Развојем железнице, ауто и војне индустрије почиње производња  дечјих локомотива, вагона, аутомобила и оружја. Како се ради о раритетима данас су ти предмети прерасли у колекционарске примерке за које су људи спремни да плате много новца.

Силвиа Ковач

EUR/RSD 117.3637
Најновије вести