Прича о дечаку плаве крви, потомку Лорда од Грејстока, који одраста у Африци међу великим мајмунима, постаје њихов краљ и господар yџунгле, затим одлази у цивилизацију али је са презиром одбацује како би трајно уронио у дивљину, мешавина је многих литерарно-културолошких мотива ранијих векова: од „просветитељских“ дела која доказују надмоћ белог човека у судару с Природом и другим (не белим) људима - благи модел овог корпуса је „Робинзон Крусо“ Д. Дефоа - до враћања митовима о „племенитом дивљаку“ као супротности колонијалном доживљају света европских капиталиста (од 17. века до данас).
Тарзанов творац, писац Едгар Рај Бароуз (1875-1950) који га је на светло дана донео у роману „Тарзан од мајмуна“ из 1912. године и „водио“ у још двадесетак дела, није имао на уму баш све наведене референце јер се водио другим мотивима - стварањем забавно-узбудљиво-авантуристичког штива које ће се масовно продавати пре свега у палп-часописима. И у тој је намери у потпуности успео јер је Тарзан брзо освојио срца (пре свега малих и великих) дечака у САД, а потом и остатка Западног света. По логици индустрије забаве успех у једном медију „преливао“ се у друге - у филм већ 1918, а деценију касније и у стрип. Прва стрип адаптација уводног романа о Тарзану дошла је из пера Хала Фостера (1892-1982) и наишла на леп пријем код читалаца. Фостер, међутим, није хтео да продужи рад на стрипу јер је и даље веровао да је његова будућност у рекламним илустрација. Стрип је, наравно, наставио да излази у дневним новинама а радио га је Рекс Максон чије цртачке вештине нису биле нарочите (ствар је „вадила“ чињеница да је стрип адаптација Бароузових романа). Све Максонове мане изашле су на видело када је почетком 1931. почео да пише сценарио и црта табле стрипа о Тарзану за недељне бројеве новина - стрип је заузимао целу страну, штампан у четири боје. Прича је била конфузна и наивна, а цртеж аматерски па је постало јасно да треба тражити новог уметника који ће, по истеку шест месеци (на колико је гласио Максонов уговор) наставити стрип.
Избор је пао на Фостера који се није превише двоумио пошто је, због економске кризе, посао у рекламној агенцији драстично опао. Тако се 29. 9. 1931. појавила прва Фостерова табла стрипа о Тарзану по његовом сценарију. И, прво што је Фостер урадио био је оно што се не препоручује - употребио је „џокера“, односно на делу је „deus ex machina“. Како би пресекао дотадашњи (бесмислени) заплет, он Тарзану доводи савезника - капетана Д'Арноа из Легије странаца који буквално искаче из авиона право у борбу са подивљалим мајмунима! Неваљалци гину, Тарзан се на брзину опрашта од својих сабораца и одлази са Д'Арноом у авантуру међу легионарима и дивљим пустињским племенима. Потом се Тарзан враћа у џунглу где, после неколико самосталних табли које потенцирају његову храброст, великодушност и бригу за слабе, започиње прича о лепој Халвији, свештеници канибала, која одлучује да је Тарзан јунак за кога ће се удати! Тарзан не дели њен ентузијазам али налази адекватну замену - младог рагбисту Тома. Ипак, медени месец неће тећи како треба јер племе жели да поврати Халвију. Тек што реши ову кризу Тарзан запада у нову - његов син Корак је озбиљно повређен и он мора да га спаси.
У првим епизодама Тарзан изгледа егзотично и „шик“ - његов костим је налик мушким „купаћим оделима“ 1920-тих (на гаћице се наставља тканина до левог рамена), коса са раздељком на средини главе везана је кожном траком, око врата виси огрлица од канyи и шкољки - и решава проблеме који се мање-више могу очекивати јер борбе са зверима и дивљим племенима су свакодневни посао краља yунгле; сусрети са „цивилизованим“ људима углавном су увод у конфликте јер џунглу и њене становнике третирају само као извор зараде. Због тако великих изазова Тарзан мора да буде брз, срчан и немилосрдан. Чак су и прославе победа такве - махнити, „лудачки“ плес дум-дум води у дубоки транс у коме Тарзан одбацује „и последњи траг цивилизованости“.
Искорак из каквог-таквог реализма започиње епизодом „Гробље слонова“ у којој Тарзан одлази да спаси пријатеља Ериха фон Харбенома и суочава се са праисторијским чудовиштем гигантосаурусом и птеродактилима. Пут кроз планину води ту двојицу у „Праисконске мочваре“ са исто таквим становницима. Бежећи од тираносауруса истраживачи стигну до непознате земље која је, испоставиће се, застала у доба древног Египта. Егзотичне договодштине у свету свемоћних фараона и злих свештеника, пирамида, yунгли и пустиња са мноштвом обрта, политичких и љубавних интрига, завера и борби трају готово две године док Тарзан, пред извршењем смртне казне, не побегне у „обични свет“ (овог пута гусара и султана). Фостер је из реалности уронио у фантастику очито инспирисан Бароузовим романом „Тарзан и драгуљи Опара“ (1916) којим је започето Тарзаново путовање у изгубљене долине и светове (баш као у Дојловом роману „Изгубљени свет“ из 1912) односно у Пелусадар, континент у срцу Земље (као у Верновом „Путовању у средиште Земље“ из 1864).
Фостеров цртеж видно напредује из табле у таблу потврђујући све сигурнију руку мајстора који ће 1937, кад напусти „Тарзана“, свету даровати ремек-дело 9. уметности - сагу „Принц Валијант“.
Илија Бакић
