Тијана Палковљевић Бугарски, управница ГМС: Уметност припада свима

НОВИ САД: Галерија Матице српске ће вечерас Свечаном седницом обележити 175 година од оснивања.
g
Фото: GMS

Како за „Дневник” каже управница ГМС др Тијана Палковљевић Бугарски, „велики јубилеји су прилика за установе културе да се осврну у прошлост, сагледају своју историју и кроз анализу делатности спознају своје особености и вредности.”

– Само тако, на темељима остварења својих претходника, музеји могу разумети свој идентитет и кроз добро осмишљене активности у актуелном тренутку  одредити будуће правце свог деловања. Другим речима, нема будућности без окретања у прошлост и без активног и промишљеног деловања у садашњем тренутку – истиче др Тијана Палковљевић Бугарски, подсећајући на речи свог давнашњег претходника Фрање Малина, првог директора Музеја Матице српске, чији је Галерија наследник: Они који буду дошли после нас можда ће наш рад критиковати, па можда и осудити, али једно неће моћи порећи, да је постојала добра воља и чврста одлука, па и несебичан рад, да се створи једно лепо и трајно дело: Музеј Матице српске.

Шта је обележило рад Галерије Матице српске у годинама између два велика јубилеја

– Када би требало то сумирати у једној реченици, она би гласила: Остварење снова. А, ако бисмо посегнули за правно-формалним језиком, могло би се рећи да се у протеклих четврт века догодила свеукупна трансформација и зграде и делатности Галерије Матице српске. Трансформација која је заправо реализација једног сна који је дуго, дуго сањан. Прелаз векова, промена политичког окружења, државе у којој смо живели, од Југославије преко Државне заједнице Србија и Црна Гора... на крају је довела до тога да су се створили и правно-формални оквири да Галерија Матице српске коначно, после више од века и по постојања, заправо постане национална галерија. То вишевековно лутање шта скупљамо, шта излажемо, како се дефинишемо према југословенском простору, према страним уметницима, према свом идентитету... завршило се 2006. формирањем Републике Србије, када је први пут држава у којој установа делује сагласна с њеним именом. А то се поклопило и са чињеницом да је стасао нови тим стручњака, који је с првим годинама 21. века почео да ради у ГМС, и био је свестан тога да мора доћи до свеукупне трансформације куће.

Та се трансформација одвијала у више праваца. Први се односио на адаптацију зграде, која је била у прилично запуштеном стању. Њену реконструкцију, и изнутра и споља, и оно што је много важније, стварање услова како за излагање уметничких дела, тако и за њихово чување, пратило је формирање нових сталних поставки. Наиме, сталне поставке су у међувремену изгубиле ту парадигму да су једном заувек, већ се оне сада мењају сваких десетак година. Е, када је створен тај основ за успешно функционисање музеја, било је могуће успешно трансформисати и делатност. Она је трансформисана у том смислу да је постала много отворенија, партиципативнија, много више окренута публици... Једноставно, са парадигме музејског предмета, прешло се на парадигму музејског посетиоца. То јесте и тренд музеологије 21. века. И некако је Галерија почела да живи једним сасвим другачијим животом, да живи живот локалне заједнице, да буде место окупљања и образовања деце и младих, и уопште да буде важан део живота Града Новог Сада, што је у крајњој линији допринело и титули Европске престонице културе

Наравно, ми смо наставили да радимо и оно што су наши претходници радили, а то је да приређујемо изложбе и објављујемо каталоге и књиге, с тим да смо знатно проширили типове изложби, знатно смо проширили серије публикације. Илустрације ради, реализовали смо у том периоду 306 изложби и објавили 224 публикације. Истовремено, обогатили смо уметнички фонд са 3.330 значајних дела српске уметности. Али, оно што је можда највеће достигнуће, јесте то што смо себе успоставили као центар изврсности у области конзервације, односно заштите покретног културног наслеђа, дигитализације предмета ликовне уметности, и лидер у примени нових технологија у музејској презентацији. Затим, што смо себе дефинисали као место едукације свих узрасних категорија деце, и што смо успоставили међународну сарадњу. И та међународна сарадња јесте била повезана са поменутим питањем идентитета установе  и генерално културног идентитета нације. Јер се не може сагледати своје место и своја улога у једној држави, уколико се она не посматра у ширем контексту. И то је нешто на шта смо посебно поносни, јер смо успели да остваримо партнерства са установама нашег ранга у региону, и са Националном галеријом Умбрије у Перуђи, и са Националном галеријом Словеније у Љубљани, са Националним музејом уметности у Темишвару и са Кунстисторише музејом у Бечу... Развијена је такође сарадња са међународним институтима - италијанским, француским, британским, што је такође ојачало везе са европском уметношћу. И чини ми се да је све то допринело нашој трансформацији, јер кроз размену знања и искуства с тим установама заправо смо много боље могли да сагледамо све своје добре и лоше стране, да истичемо оно што је добро и поправљамо оно што је могло боље. Све је то допринело да се позиционирамо као национални и регионални лидер у музеологији и постали препознатљиво место, о чему сведочи и чињеница да ће нам бројни гости доћи на Свечану седницу.

Велики јубилеј, 150 година Галерије, обележен је ретроспективном изложбом дела Уроша Предића. У том светлу је занимљива била одлука да и 175. годишњица буде у његовом знаку?

–  Чини ми се да тај наш избор најбоље показује опредељење да истовремено будемо и традиционални и иновативни. Јер нам је идеја и била да је они који се сећају те изложбе из 1997, упореде са овом. Рецимо, мени је, тада као студенту историје уметности, остао утисак мноштва из кога је само зналац могао да извуче оно што је посебно и другачије. Сада смо ми направили по обиму, односно броју дела, знатно мању изложбу, али чини ми се да смо кроз њу много боље показали све оно што су особености и вредности Уроша Предића као водећег националног уметника. Показали смо га кроз његова исходишта - Орловат, Беч, Београд, показали смо га кроз теме којима се бавио и, коначно, показали смо га као уметника који је, како каже проф. др Игор Борозан, коаутор изложбе уз др Снежану Мишић, со српске уметности: она би без њега постојала, али никада не би имала тај укус који има захваљујући Предићу. У техничком смислу, он је био можда највећи мајстор четкице у нашој уметности, али је истовремено и уметник који је илустрација свих оних вредности за које ми мислимо да су суштина и наше установе, а то су подршка младима и улагање у образовање  - Предић је био стипендиста Матице српске и захваљујући томе је стигао на студије у Беч - затим окренутост општем добру и општим вредностима, а био је и велики добротвор и дародавац, који је оставио, не само нама, него и Народном музеју у Зрењанину и Музеју града Београда бројна дела, и имао идеју задужбинарства на један савремен, двадесетовековни начин. Тако да је промена у приступу овој изложби у односу на ону из 1997. у том ширем посматрању и друштвеном контексту који представљате кроз једног уметника. Јер, ниједан уметник није издвојено острво. 

Још једно обележје изложбеУрош Предић: Живот посвећен лепоти и уметностије њена отвореност - за све?

– Чинило нам се да је јако важно да се истакне колико установе културе могу да допринесу квалитетнијем друштву. А друштво је квалитетније што је приступачније и отвореније за различитости. И ми годинама уназад радимо програме за бебе, за децу, посебне програме за особе са инвалидитетом... али смо мислили да је Урош Предић права тема за један потпуно другачији приступ. И осмислили смо и дечју публикацију, и породични водич, и стрип о Предићу аутора Милете Поштића, и програм намењен особама трећег доба, и публикацију на Брајевом писму и простор смо потпуно прилагодили особама с инвалидитетом. Пре неколико година јесмо створили услове у згради у смислу физичке приступачности, али је суштина у томе да се направи програм где је све доступно свима. Тако смо први пут израдили панеле захваљујући којима слепи и слабовиди могу тактилно да доживе слике које не могу да виде, наснимили смо звучне записе о тим сликама, направили смо траке за кретање, цео простор је доступан особама у колицима, све витрине су рађене тако да су приступачне особама с инвалидитетом... Заиста смо покушали да покажемо да музеј припада свима као што и уметност апсолутно припада свима.

Обележавање 175 година Галерије практично ће трајати до 14. октобра 2023, а централни догађај биће свакако отварање нове сталне поставке, најављено за 1. јун следеће године.

– Оно што ће донети нова стална поставка је битно другачији приступ њеном формирању, односно показаће управо ту нашу трансформацију, од традиционалног, конзервативног музеја, ка модерном музеју који је партиципативан, иновативан и који себе доживљава као место за дијалог, место за образовање и место за уживање. И, пробаћемо први пут да сталну поставку обликујемо тако да она буде тематска, а не хронолошка. Идеја нам је, наиме, да покушамо да причу о развоју и дометима националне уметности испричамо кроз одређене теме, које ћемо онда илустровати ликовним делима из наше колекције. То јесте велика промена и изазов с којим ћемо се суочити као тим. Стога ћемо се, да бисмо дошли до циља, ослонити на најбоља искуства у смислу синергије струка које имамо у музеју. Другим речима, нова стална поставка би заправо требало да донесе један заједнички поглед кроз сагледавање са три позиције - с једне стране позиције историчара уметности, с друге конзерватора који, будући да се баве заштитом уметничких дела, такође имају веома јасан став о њиховом значају, и с треће стране ту су наше колеге уметници, који на уметничку праксу прошлости имају одговор кроз своју савремену продукцију.   


Парк скулптура у зеленој оази

Својевремено, у оквиру обележавања 125 година Галерије Матице српске, изливена је у бронзи скулптура Теодора Павловића, за 150. годишњицу Саве Текелије, а актуелни јубилеј прати изливање две скулптуре: Аутопортрет Ђорђа Јовановића, који је као ауторов дар у гипсу годинама био у колекцији ГМС, те портрет Уроша Предића, дело новосадског уметника Луке Кулића.

Овим избором желели смо да уз осниваче истакнемо два уметника и истовремено два прва велика добротвора Матице српске, а њихове ликове сачувамо за вечност. И у том избору руководили смо се наслеђем установе: следили смо традицију континуираног преношења гипсаних скулптура из фонда у трајан материјал изливањем у бронзи, с једне, и улагање у актуелне ствараоце у намери да подржимо савремену уметност, с друге стране, каже др Тијана Палковљевић Бугарски.

Такође, испред зграде Галерије, у част јубилеја, изнете су још две скулптуре, монументални „Гуслар” Ђорђа Јовановића и Женски акт Паје Радовановића. „Овом активношћу настављамо већ започети процес изношења уметности изван зидова зграде и истовремено најављујемо следећи велики пројекат – преуређење Трга галерија, односно трансформацију паркинга у Парк скулптура. И, искрено мислим да је остварење и тог нашег сна реално. Јер, искуство ми говори да је свака добра идеја, која је била утемељена у правим вредностима, на крају и реализована. Некада је за то потребно време, али када се зна где се кренуло, свакако се тамо стигне. Због тога смо за 170. годишњицу изнели две скулптуре испред Галерије, због тога смо, у оквиру пројекта Нови Сад - Европска престоница културе, изнели на зелени простор испред ГМС још три скулптуре из три галерије са Трга...

Низ догађаја смо направили у том паркићу и послали поруку колико је то дивно место и како би било још лепше да је цео Трг галерија - парк. Стално о томе и причамо и чини ми се да смо сензибилисали и грађане и доносиоце одлука. И надам се да ће, по изградњи подземних гаража у центру, паркинг на Тргу галерија постати прво место које ће прерасти у нову зелену оазу, каже др Тијана Палковљевић Бугарски.    


Колико је тешко помирити традиционалну излагачку праксу, коју ГМС ипак мора да негује, и нове приступе који су Галерију позиционирали као убедљиво најактивнији галеријски простор у региону?

– Баланс је права реч, то неко трагање за хармонијом. А до тога се долази дугорочним планирањем и јасном визијом о томе шта хоћемо да будемо, рецимо, 2022. године. Наиме, од почетка 21. века, ми формулишемо стратешке планове. То можда делује као неки бесмислени документ, али за нас је он изузетно важан јер је био водиља управо у том дугорочном планирању - да на време зацртамо циљеве и самим тим путање којима ћемо до тих циљева доћи.

Тако да нас никада није изненадио снег у јануару,  односно неки велики јубилеј, баш као што смо увек били отворени и за то да реагујемо на неку актуелну тему, о чему, рецимо, сведоче изложбе „Миграције у уметности - уметност миграција”, коју смо приредили почетком ове године, или пре тога „Идентитет(и). Представа жене у српском сликарству”. Све су то питања савременог друштва на која смо покушали да дамо одговор кроз уметност и да тиме подстакнемо и посетиоце да о њима размишљају на један другачији начин, отворенији, толерантнији...

С друге стране, имали смо и јасну визију о томе шта желимо да постанемо, а то је национална галерија или Понос нације, како смо назвали и монографију, која је припремљена поводом јубилеја. И та се идеја наслања на опредељење да промовишемо оно најбоље из националне уметности, али исто тако и да то наше најбоље стављамо у шири европски контекст. Баш као и да тај шири европски контекст доводимо код нас, кроз гостујуће изложбе, како бисмо и кроз то показали да ми јесмо део европске културне породице.

М. Стајић

EUR/RSD 117.3380
Најновије вести