Ово необично место, лоцирано на обали Тихог океана недалеко од Сан Франциска, шездесетих година ХХ века плански је саграђено са идејом да се очува аутентична, дивља природа приобалног подручја. Поводом изложбе у Музеју модерне уметности у Сан Франциску посвећена „калифорнијском архитектонском споменику шездесетих година прошлог века“, који је негдашњи овчар од скоро 4.200 хектара уз Пацифик трансформисао у напредну резиденцијалну заједницу, новинарка “Њујорк тајмса” је констатовала да је Морски ранч настао у времену „неизмерног оптимизма”, када се веровало да архитектура и планирање могу спасти свет - или барем спасити животну средину. У којој мери, из данашње перспективе посматрано, Морски ранч заиста делује спасилачки, питали смо проф. др Симону Чупић, професорку на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду и Центру за америчке студије? – Најпре, нисам сигурна да бих се без задршке сложила са том романтичном квалификацијом да је тренутак настанка Морског ранча био време “неизмерног оптимизма” – указује проф. др Симона Чупић. – Пројекат је започет 1963, дакле у години атентата на председника Кенедија. Његова реализација одвија се истовремено са кулминацијом Вијетнамског рата, драматичним грађанским немирима широм САД, убиствима Малкома Џ, Бобија Кенедија и Мартина Лутера Кинга, у атмосфери сукоба генерација и акутног незадовољства и страха. Морски ранч је заправо отклон од тог и таквог времена – један утопијски бег од стварности, дискретно измештење из великих историјских наратива и од гласних парола, нежни повратак исконском, идеализованом, неисквареном, свему ономе чега је „бег у природу” симбол. То је још један покушај реализације концепта који бројни модернистички уметнички покрети заговарају још од краја 19. века. Е сада, да ли су сви они “спасилачки”? Па, гледајте, још увек смо ту! Нешто смо ипак научили и ваљано урадили. За Морски ранч се каже и да је „резиденцијална заједница вођена природом”.
По речима проф. др Симоне Чупић, та симбиоза је стварна и ту нема никакве сумње. – Али немојте превидети да се тај концепт својом суштином заправо наслања на оне америчке вредности које живот са природом и од природе виде као један од стожерних облика америчког идентитета — од староседелачких заједница, преко првих пионира и усамљених јахача, до култа националних паркова. Плаветнило Пацифика, његови таласи и клифови окупирају око, али ако се загледате само мало даље, шта ви заправо видите? Онај иконични призор Средњег запада, амбаре, колибе, видите руралну Америку која одувек тако живи. Оно што хоћу да кажем је да Морски ранч свој концепт суживота са природом наслања на ту митску идеју, али је унапређује. То подразумева узвишеност живота у природи док се њена тешка, каткад худа ћудљивост, драстично минимализује добро промишљеним архитектонским и просторним решењима. Можда сте зато упитани шта се заправо ту тачно осећа. Како каже дизајнерка Барбара Штауфахер Соломон — која је пријатељица пројекта од самог почетка — то је један „врло фенси кибуц”.
Ако је судити по фотографијама, многи објекти подигнути унутар Морског ранча делују веома модерно. На питање да ли их то чини мање аутентичним делом целог концепта, проф. др Симона Чупић одговара контрапитањем: А шта би то било више „аутентично”? – Ако наступимо апсолутно пуристички, онда је свака интервенција у природи неаутентична, свака градња је вештачка и наметнута. Колиба, камена кућа, сојеница…све су то сурогати људског присуства. Сваки насељени крајолик нарушен је у сопственој аутентичности, само нам се на неке форме око већ привикло. Оно што се чини важнијим је идеја, коју сам већ поменула, о тежњи за нечим исконским, повратку првобитном, концепт који су неговали бројни модерни уметници. Њихова „модерност” никада није била изнад ове идеје, већ ју је пратила говорећи језиком сопственог времена. И Морски ранч је тако промешао карте, пресложио коцкице према констелацијама “доба водолије” — елементе руралне Америке обојио је хипи идејама и обликовао креативношћу и знањем групе млађих архитеката. Тај пројекат је врло модеран, и врло аутентичан, и врло традиционалан. И успео је баш зато што је све то истовремено.
Јубиларне 40. Новосадске музичке свечаности отварају се вечерас (среда) у 20 часова у Синагоги концертом Симфонијског оркестра Академије уметности у Новом Саду, са солисткињом на виолини Дианом Адамјан из Јерменије. Под диригентским вођством Андреја Бурсаћа, двадесетогодишња Диана Адамјан, победница такмичења “Јехуди Мењухин” 2018, извешће Концерт за виолину и оркестар у Д-дуру Лудвига ван Бетовена. Овом славном композитору је посвећен овогодишњи Номус, поводом 250-годишњице његовог рођења. На програму вечерашњег концерта је и Бетовенова Симфонија бр.5, у ц-молу. До краја Номуса, 28. октобра публику очекује још девет концерата, уз учешће наших и иностраних уметника.
Н. П-ј.
На једној сесији одржаној у Музеју модерне уметности у Сан Франциску (СФМОМА), у склопу изложбе „The Sea Ranch: Architecture, Environment, and Idealism”, оцењено је да се и Морски ранч неминовно мења под утицајем друштвених, али и климатских промена. Остала је, међутим, отворена тема да ли прети опасност да се, пролазећи кроз те промене, овај „радикални архитектонски експеримент” претвори у „насеље духова” или, можда још горе, у монденски Малибу...
– Цео свет се мења, логично је да се мења и Морски ранч – подсећа проф. др Симона Чупић. – Уосталом, иста та СФМОМА на највећем броју својих предавања и пројеката позива на промену. Дакле, ствари се не мењају само на горе, мењају се и зато што ми то желимо, тражимо, боримо се… Током последње две деценије Сан Франциско, са заливом који га окружује, пролази драматичну трансформацију. Џентрификација је, чини се, интензивнија него у било ком другом граду у САД. Нигде се више не држи до екологије и очувања животне средине, док истовремено проблем бескућника ескалира у један од највећих у свету. Али да не дужим, наравно да ће се и Морски ранч мењати — иако не верујем у правцу поменута два сценарија. Сувише је афирмисан да би могао да постане „насеље духова”, посебно у епохи која (поново) заговара концепт враћања у природу, брине о очувању животне средине, док су еколошка свест и савест главне преокупације (искрено или декларативно) животног стила и система вредности већине становника северне Калифорније. Још су мање шансе да „постане Малибу”,то је један сасвим други свет. Уосталом, ветар је много јак и хладан, температура ретко пређе 22-23 степена. Знате, ово је она „друга” Калифорнија (смех). Али, без шале сада, оно што ми се чини да ће се скоро извесно мењати односи се на оне првобитне принципе које су аутори пројекта заговарали: да различитостима (људи, прихода, професија, интересовања), не униформисаност (карактеристичној за америчке градове и њихова предграђа). То није реално очекивати, сумњам да ће то моћи да опстане. Интегрални део изложбе „The Sea Ranch: Architecture, Environment, and Idealism” био је и видео материјал, у којем се дочарава атмосфера Морског ранча, а неки о оснивача заједнице, међу којима и чувени архитекта Донлин Линдон, говоре о томе колико им је било важно да се инвентивна архитектура пројектованих кућа и околно земљиште интегришу кроз дрвеће, те да се афирмише „живот на отвореном”. „Ниједно друго место није ми дало исти осећај да живим у близини природе”, речи су једног од становника Морског ранча. Када се са удаљености од неколико хиљада километара посматра овај „светионик експериментализма северне Калифорније”, неминовно се отвара питање да ли је реално да се концепт споја архитектуре и природе, познат и као „стил Морског ранча”, примени негде код нас? – Спој архитектуре и природе може да се примени свагде – истиче проф. др Симона Чупић. – Но, у визуелном смислу, као архитектонско решење, не видим Морски ранч на нашем простору због оног укорењења у америчком наслеђу, о коме сам већ говорила. Али, зашто се нешто прилагођено поднебљу не би реализовало у Србији? Чини се и да овде све више људи осећа потребу да напусти велике градове, да живи са природом и у природи. Ипак, немојте превидети да када дођемо до питања реализације, ту су и логистичке дилеме: путеви, превоз, школе, трговине… Идеализовани микро свет тешко опстаје у реалности – утопија је „место кога нема”.
Мирослав Стајић
