Влатко Илић, редитељ: Учимо од уметности

НОВИ САД: Протекле две године на Стеријином позорју уживање је било пратити округле столове које са Исидором Поповић води редитељ Влатко Илић. Задовољство је било разговарати с њим после представа, читати његове књиге, а и гледати представе, које баш и не режира у већем броју, поготово откако предаје на Факултету драмских уметности у Београду.
v
Фото: Privatna arhiva

Сада је повод за интервју и селекторски ангажман Влатка Илића на фестивалу „Театар на раскршћу“ Народног позоришта Ниш, који ће, после оснивања и године „пандемијске“ паузе, бити одржан други пут почетком септембра.

Имали сте прилику као водитељ округлог стола на Стеријином позорју, али и као селекторТеатра на раскршћуда стекнете увид у протеклу сезону, па - на шта нам позориште личи?

– Игром случаја сам од избијања пандемије пратио више позоришних фестивала на нашем подручју, и то као члан жирија, водитељ округлих столова, а сада и неко задужен за селекцију, и увидео сам да они нису у тој мери пресек сезоне (или нису само), колико су одраз појединаца који бирају представе које ће на њима наћи. И поред тога, општи утисак који се стиче јесте да је продукција већа од очекиване, али и да је озбиљно промишљање репертоарске политике ретко, као и пројекти који имају развојне потенцијале. Истина је да многе позоришне куће послују у заиста неповољним условима за рад, али би, упркос томе, требало осмислити нове продукционе моделе који би у већој мери подржали саме позоришне ствараоце. Уз то, неопходно је системски оснажити и ванинституционалну сцену, јер управо на тој динамици – између деловања 'одоздо' и институционализовања добрих пракси, почива развој једне позоришне културе. Напослетку, потребно је, због самих представа као и публике, додатно афирмисати и продукције које настају мимо водећих културних центара, због чега, на пример, колегама или студентима који ме питају за пропоруку саветујем да направе излет до Суботице и погледају нешто са репертоара Народног позоришта или Позоришта „Деже Костолањи“. Другим речима, естетски успешних позоришних представа има, али углавном делује као да оне настају урпкос, а не захваљујући околностима у којима се реализују.

Позориште пратите и као теоретичар, односно педагог, када гледате на савремени тренутак, како то изгледа?

– Под снажним сам утиском пуних позоришних сала током претходног периода. Рекао бих да је данашњи тренутак изузетно важан за позориште, јер је оно једно од ретких места отпора диктату дигитализације живота у целости. Независно од мање или више успешне употребе нових технологија када је реч о савременом стваралаштву, театра нема без сусрета уживо, а самим тим и неизвесности исхода сваког окупљања заједнице. Насупрот томе, технологијом посредован друштвени живот увек делује на известан начин предодређено, и подређено томе што се да препознати као медијски заснован капитализам. Једноставније речено, долазак у позориште је још увек прилика да доживимо могућност друкчијих искуствених констелација, а таквих прилика је све мање, и ја се надам да су позоришни ствараоци спремни да овај тренутак у најбољем смислу те речи искористе у циљу промене света у којем се затекли, а у којем је профит мера свега.

Што се тиче селекционог циклуса, „Театар на раскршћузахвата мало шире подручје од домаћег, има ли ту неких позоришних разлика и каквих?   

– Да, „Театар на раскршћу“ је конципиран и покренут као фестивал балканског културног простора, и идеја јесте да се у селекцији нађу представе из наше и из земаља у окружењу. И то је значајно из више разлога. Са једне стране, публика у Нишу, као и стручна јавност, биће у прилици да се упозна са радом позоришних стваралаца из других средина, док са друге, што је можда и важније, фестивал на овај начин постаје место размене као предуслова будуће сарадње. Пример тога јесте и представа која свечано отвара овогодишњи фестивал, „Чудо светог Георгија“, а која је настала у копродукцији Народног позоришта у Нишу, и позоришта из Плевена (Бугарска) и Арада (Румунија). Што се вашег питања тиче, када су земље у окружењу у питању, разлике се пре свега огледају у продукционим моделима и позоришним системима, односно, у мање или више успешним праксама неговања позоришних представа и након њихових премијерних извођења. Али, осим тога, као и код нас, свуда наилазите на појединце и радове који се по квалитету истичу у односу на већину продукције.


Позив, а не посао

Као редитељ нисте дуго или, може се рећи, ретко режирате. Откуд то?

– Бављење позориштем је за мене одувек представљало позив, а не посао, због чега сам се прихватао рада у позоришту само уколико би то у уметничком смислу доживљавао као изазов. Уз то, чврсто верујем да најбоља уметничка дела, нарочито данас, настају онда када се доведу у питање или наруше успостављене дисциплинарне конвенције, због чега сам, претпостављам, имао добро искуство приликом, на пример, рада у Београдској филхармонији и сарадње са музичарима, или конципирања и поставке позоришних инсталација заједно са уметником активним у области проширених медија Војиславом Клачаром. Позоришни институционални оквири код нас су ми често деловали тесно, али је и тада било узбудљивих процеса који су доводили до, рекао бих, естетски вредних резултата. Од, рецимо, моје дипломске представе „Сам крај света“, затим поставке Дневника Ане Франк у Вршцу, или Зиновог „Маркса у Сохоу“ са Владицом Милосављевић у улози Маркса. Због тога, и поред научног-истраживачког рада који ми заиста пружа велико задовољство, од позоришног стваралаштва не одустајем – али је потребан добар разлог да бих се у њега упустио.        


Шта сте од представа конкретно и зашто изабрали за Ниш?        

– Узимајући у обзир околности у којима се одигравао позоришни живот током претходне сезоне, те готово непостојећу продукцију у појединим земљама, директор Народног позоришта у Нишу Спасоје Миловановић и ја смо се договорили да се у такмичарском програму овог, у извесном смислу ванредног издања фестивала „Театар на раскршћу“, нађе шест представа од којих би више од једне било из наше земље. У селекцији су се од домаћих представа тако нашле: „За сада је све ОК“ ауторски пројекат Наташе Рајковић, Снежане Тришић и глумаца представе, Крушевачког позоришта, „Дан када ја више није било ја“, према тексту Роланда Шимелпфенига, у режији Таре Манић, Београдског драмског позоришта, и „Ко је убио Џенис Џоплин?“ према тексту Тијане Грумић и у режији Соње Петровић, у продукцији Српског народног позоришта и Омладинске престонице Европе Нови Сад, ОПЕНС; а од иностраних продукција: „Конс: Ново Доба“, према поезији Сречка Косовела у режији Жиге Дивјака, Прешерновог гледалишча у Крању из Словеније; „Пази на празнину“, ауторски пројекат Романа Николића у продукцији Хрватског народног казалишта у Вараждину, и Калдеронов „Живот је сан“ Театра Зонг из Бугарске, у адаптацији и режији Дине Маркове. Успешна селекција је, рекао бих, она која довођењем различитих представа у један референтни оквир омогућава нов увид, због чега овогодишњи избор обухвата превасходно оне поетике које, са експлицитном намером или не, рефлектују искуство живота током претходне позоришне сезоне, уједно антиципирајући даље развојне тенденције театра. Не заборавимо да производња естетског неретко претходи установљењу пракси организовања друштвеног живота (једноставније речено, то како нешто видимо, чујемо и сл. условиће и начин на који се према њему односимо), и да смо још једном у прилици да од уметности учимо.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5777
Најновије вести