ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ Од дечанског живописа до опуса архитекте Милана Лојанице

У издању Одељења за ликовне уметности Матице српске објављен је Зборник бр. 46 (Нови Сад, 2018), значајна стручна и научна публикација која периодично излази од 1963. године.
matica srpska, dnevnik
Фото: Dnevnik.rs

Конципиран као годишњак, Зборник обухвата различите теме из историје и теорије уметности, у распону од стваралаштва средњовековног раздобља до периода модерне. Поред текстова из историје српске, југословенске и стране уметности, публикација садржи и теме из музеологије, херитологије и студија визуелне културе. 

На самом почетку, Анђела Гавриловић пише о представи херувима у припрати цркве манастира Дечана, чиме ја дат значајан прилог проучавању иконографије и значења ових бестелесних бића у српској средњовековној уметности. У раду о копијама фресака у оквиру праксе заштите споменичког наслеђа, Јелена Павличић говори о примеру копирања живописа из Богородице Љевишке у Призрену.

Ангелина Милосављевић пише о пореклу и природи уметничког стварања, које у трактату  „Идеја” (1607) износи позноманиристички уметнички теоретичар Федерико Цукари. У раду  „Портрет Ђачинте Орсини Бонкомпањи Лудовизи - Аркадија у малом”, Милица Цицмил говори о женском утицају у Риму. Образлажући да је он у 18. веку био велики у обликовању уметности и културе града, ауторка истиче значај литерарне Академије Аркадија прве образовне установе овог ранга која је примала женске чланове још од оснивања 1690. године.

Када говори о барокном обликовању Велике цркве манстира Савина у Боки Которској, Марина Матић наглашава тежњу за повезивањем и неговањем блиских односа храмова на источној обали Јадрана са Карловачком митрополијом, главним српским упориштем и стожером током 18. века. У раду Бранка Чоловића, аутор пише о цркви Успења Богородице у Дрнишу делу познатог архитекте Ћирила Метода Ивековића. Текст образлаже намере тадашњег епископа Никодима Милаша, да овај храм начини највећим међу православним црквама у Далмацији.


Здање бившег Централног кредитног завода у Новом Саду

Рад Марије Покрајац говори о здању бившег Централног кредитног завода у Новом Саду. Ову зграду, на углу Милетићеве и Грчкошколске улице, подигао је 1895. бечки архитекта Франц Воруда. Како је изграђена у централном делу Новог Сада убрзо је постала један од препознатљивих симбола града, пре свега по скулптури Меркура, раду Ђорђа Јовановића, која се налази на врху куполе зграде. У студији о архитектури Трга партизана у Ужицу, Душко Кузовић пише о бронзаној фигури Јосипа Броза Тита, као и урбанистичким и архитектонским захватима који обликују складну целину.


У даљим студијама о националној уметности новијег доба, Светлана Милинковић говори о београдском Тргу републике који је од свог формирања до данашњих дана претрпео многе трансформације. У раду „Испред византијског пурпура - визуелизација нације на Другом византолошком конгресу у Београду 1927. године”, Александар Игњатовић пише о идеолошким и политичким аспектима овог научног скупа сагледаним кроз „визуелну инсценацију” церемоније његовог свечаног отварања.

У наредној студији, Тадија Стефановић разматра естетику монументалног и монументалистичког у архитектури међуратног Београда. Своје најуспелије примере монументализам је показао у пројектима јавних државних здања, али је имао и декадентну црту испољену кроз тоталитарне градитељске програме. Марија Павловић пише о архитектури спортских објеката у Београду (хиподром, купатила, соколски домови, стадиони), изграђених од 1918. до 1941. године. 

Рад „Нови Београд - успели концепт” Владане Путник Прице говори о томе како овај део југословенске престонице никада није постао гетоизирано насеље, за разлику од сличних примера у западним земљама. Насупрот новим насељима у Француској и Великој Британији насталих као програм социјалног становања у капитализму, Нови Београд није грађен по том принципу што је утицало на његову мешовитију социјалну структуру.

Проф. др Александар Кадијевић пише о опусу архитекте и академика Милана Лојанице, дајући преглед и карактеристике објеката које је пројектовао у Варшави, Београду (насеље Јулино брдо, блок 19А на Новом Београду, стамбено насеље Миријево, хотелско-пословни комплекс у Рајићевој), Новом Саду (насеље Лиман III, Трећи булевар) и другим градовима у Србији (стамбена зграда „Парк” у Чачку, пешачка зона у центру Панчева), Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини и Црној Гори (туристичко насеље Крашићи у Тивту).

        Синиша Ковачевић

 

EUR/RSD 117.2824
Најновије вести