Из старе зграде Балетске школе Сташа Кукић кренула је пут престижног Московског државног института културе, где је 2020. године дипломирала са највишом оценом на смеру кореографија савремене игре. Шест година од завршетка школовања у Балетској школи у Новом Саду, Сташа се вратила са изузетним и светским знањем, стеченим на чувеном институту, спремна да то знање пренесе даље, новим генерацијама, али и започне неке иновативне пројекте у савременом плесу. Прилику за то отворила јој је управо година титуле Европске престонице културе. Најпре кроз нови, модеран и адекватан простор, односно нову зграду Балетске школе, у коју се вратила, сада у новој улози, као наставница савремене игре, али и кроз пројекте који су почетак њене кореографске каријере, на самом програму „Нови Сад – Европска престоница културе“.
- Већ пола године сам у Средњој балетској школи у Новом Саду ангажована као наставник савремене игре - каже "Дневник" Сташа Кукић, која упоредо завршава мастер студије на Факултету драмских уметности у Београду на смеру Менаyмент културе и медија. - Да сада морам да бирам да ли бих више волела да будем кореограф, перформер или педагог, искрено, не бих могла да донесем одлуку. Сматрам да, док сам млада и док имам могућности, треба да се развијам на свим пољима и да покушам што више да подигнем ниво сва три. Забавна ми је комбинација свега ођедном због неке моје личне динамике и времена и уз добру организацију успевам да ни једно не утиче на друго нити да га искључује. Бити перформер значи преносити емоцију на публику, бити педагог значи преносити знање и искуство на млађе генерације, а бити кореограф значи преносити своје идеје и визије у уметничко дело. Тренутно у мом животу за сва три има сасвим довољно места.
Светски дан игре, који се прославља широм света више од 40 година, 29. априла, што је датум рођења једног од највећих реформатора игре и балета Жана Жоржа Новера, Балетска школа већ другу годину дочекује у новој згради, а у септембру и трећу генерацију која ће школовање започети у комплексу у ком су Балетска и Музичка школа, али и прва Градска концертна дворана.
Школовала си се у старој, а предајеш у новој згради Балетске школе. Да ли се услови уопште могу упоредити? Како ти видиш нову зграду? Као неко ко је студирао у иностранству, колико, по твом мишљењу, нова зграда одговара европским стандардима?
- Када сам први пут ушла у нову зграду Балетске школе била сам одушевљена. Иако је стара зграда имала „душу“ о којој сви причамо, нова је по мени логистички много боље организована. Будући да су сада Балетска и Музичка спојене, то отвара простор за нове сарадње и искрено се надам да ће до њих доћи јер би то била одлична прилика како за ученике тако и за професоре. Сцена Градске концертне дворане је умногоме олакшала организацију и реализацију концерата и такмичења управо због тога што се налази у склопу школске зграде и што је готово увек приступачна. Можемо да се поносимо зградом коју имамо јер прати стандарде широм света и пружа разне могућности ученицима за напредак.
Шта ти, као предавач, користиш од добрих пракси твојих некадашњих предавача, а шта је оно што се трудиш да убациш као новине или нешто што је теби недостајало у току школовања?
- Будући да сам пре само шест година завршила школу у којој сада предајем одлично се сећам шта је добро што сам понела из ње и шта ми је недостајало. Професорица која је мени предавала увек ми је била пример доброг педагога и од најранијих педагошких ангажмана, још у току студија, настојала сам, по узору на моју наставницу, да изградим пријатељски однос са ученицима, али да то не утиче на радну атмосферу. Оно што ми је највише недостајало када сам уписала факултет била је брзина памћења кореографија и то је управо оно на чему радим са својим садашњим ученицима. Колеге, некадашњи професори, ту су за мене да ми помогну и олакшају улазак у овакав један систем.
Прошле године си била једна од ауторки плесног пројекта „Временска капсула“, заједно са својим колегама из Удружења "НењЕнтертаинмент", који је био део отварања Калеидоскопа културе у Дистрикту у оквиру пројекта „Нови Сад – Европска престоница културе“. Ваша идеја је да пројекат живи и развија се и даље, каква је његова будућност?
- Креирањем пројекта „Временска капсула“ желели смо да створимо модел примењеног позоришта кроз који ће различите групе људи моћи да се обуче основама различитих врста уметности - плесу, певању, глуми, дикцији, тимском раду, сценском покрету, јавном наступу…, и стећи самопоуздање да наступе пред публиком. Прва група која је наступила у Дистрикту показала је и више него добре резултате, што говори да је коришћена методологија правилно конципирана. Наша визија је да наставимо да ширимо пројекат по другим градовима како би различите групе ван Новог Сада такође имале прилику да учествују. Тренутно се повезујемо са уметницима и институцијама других места у Војводини и веома смо оптимистични јер наилазимо на људе који су веома заинтересовани за овај пројекат и сарадњу. Више пута смо чули како су преко Калеидоскопа културе сазнали за наш пројекат тако да сматрамо да, управо захваљујући Калеидоскопу културе, можемо да остваримо нашу визију, кад је реч о пројекту „Временска капсула“.
Више простора за рад и напредак
- Своје балетско школовање започела сам у старој згради Балетске школе, а сада последњу годину свог школовања завршавам у новој - рекла је ученица четвртог разреда на одсеку за савремену игру Елеонора Савић. - Иако је стара зграда Балетске школе нешто што ће ми заувек оставити лепе успомене, ипак је нова она која нам дозвољава да напредујемо. Нова школа пружила нам је више сала, специфично великих, а у старој школи имали само једну. Када се први пут прочуло да ће се Балетска и Музичка школа спојити у један комплекс, били смо више него узбуђени што ћемо упознати нове људе, блиске нама и нашој уметности. Упознавање нових људи, сличним нама, је највећа жеља која нам се остварила. Успоставили смо контакте, који могу да постану будуће сарадње.
Маша Пуделка, ученица трећег разреда Средње балетске школе потврђује да су ђаци задовољни новом школом.
- Знатно нам је лакше нама да пратимо наставу, а професорима да је држе. Већи број учионица и сала нам омогућава више простора за рад и напредак. Следеће генерације ће од почетка свог школовања моћи да раде и уживају у предностима новог објекта. Спајањем Музичке и Балетске школе стичемо могућност да радимо заједно и стварамо разне пројекте и представе, те омогућимо публици да виде културни садржај - каже Маша Пуделка.
Дистрикт је, како се наводи, један од легата пројекта Европске престонице културе, а можемо рећи да си ти међу првим уметницима који су, након обнове тог кварта, имали прилику да ту реализују свој пројекат. Колико је изазовно било пројекат реализовати у Дистрикту, као новом простору и како ти видиш будућност Дистрикта?
- Цео уметнички тим пројекта, који чинимо Александар Бошков, Соња Лештар, Данило Миловановић, Милан Јанковић и ја, сложио се да је Дистрикт одлично место за премијеру перформанса „Временска капсула“. Обновљена четврт са веома дугом историјом инспирише на константно креирање новог. Код нас у Новом Саду већ је развијена пракса позоришта и публика је научена да тамо иде због културних садржаја, али управо је Дистрикт тај који ће омогућити да се испрати „тренд“ 21. века где уметност може да буде свуда. Одлично испланирани и наменски уређени простори за изложбе, перформансе и наступе, које до сад нисмо имали у нашем граду, дозволиће уметницима да се развијају ван зидова институција, а публици пружити другачији садржај. Надам се да ће наши суграђани препознати потенцијал који је Дистрикт већ и показао у години титуле и да ће ово постати препознатљива локација када се спомене уметност у Новом Саду, али и у Србији.
То није једини пројекат који си имала у оквиру Европске престонице културе. Година титуле је завршена, а колико су твом креативном раду, расту и развоју помогли пројекти на којима си радила? Колико се то искуство рефлектује на твоје садашње радове?
- Током Европске престонице културе имала сам част да будем ангажована као кореограф на више пројеката, као што су Калеидоскоп културе 2020. и 2021. године, затим Дочек 2020. и 2021., као и "Заставе будућности", и на крају је и пројекат „Временска капсула“, који сам креирала са колегама, био у програму Калеидоскопа културе 2022. Након завршеног факултета, по повратку у Нови Сад, пријавила сам се на конкурс "Уметници. Сад!" захваљујући којем сам реализовала свој први пројекат „Фрагмент Санта Мариа делла Салуте“, и тако је започета моја кореографска каријера код нас. Озбиљна продукција и одлични људи са којима сам имала прилику да сарађујем за те две године пружили су ми невероватно искуство и професионални напредак. Данас, када погледам све реализоване идеје, схватам да сам управо захваљујући тим пројектима могла да применим све научено на факултету и да видим како то функционише код нас. Стекла сам самопоуздање као кореограф, јер сам уз помоћ одличних тимова успела да спроведем идеје и пренесем их на публику Новог Сада. Неће звучати скромно, али слободно могу рећи да мислим да сам сарадњом са Фондацијом имала невероватну шансу која ми је омогућила да се комплетирам као млади кореограф који помера границе свог рада сваким пројектом.
Сада када је титула прошла, већ се прича о њеним ођецима. Колико је та титула, по твом мишљењу, помогла развоју плесне сцене и младих уметника?
Најбитније што ја увек истичем када причам о години титуле је то што је остварена сарадња међу локалним уметницима које раније није било у толикој мери. Такође, створен је простор за приказивање радова и уметници су оснажени да стварају и приказују. Културне станице које су остале као легати пружају нов простор који свако има прилику да користи, али и могућност децентрализације културе и већи обим и посећеност новосадске публике којој можда раније из различитих разлога то није било омогућено.
А. Брзак
Фото: В. Величковић
