Кроз кореографску причу Полуњина је повела јапанска уметница Јука Оиши у својеврсну магију покрета и музике ограничавајући простор његовог кретања у кружни оквир, који и јесте идеалан, бескрајан и без углова. Подсетило ме је то на дистих Тина Ујевића (из песме „Фисхармоника“):
„Ми смо ишли путем, пут је био дуг;
Касно опазисмо да је тај пут круг“.
Полуњин је био жртва која је умилостивила богове да окончају зиму и врате пролеће, а учинио је то лепотом игре у којој је треперио сваки мишић, енормно високим скоковима, страсно и пагански. Стваралачка машта гостујућих уметника спојила је наизглед неспојиво: робусне, темпераментне неиграчке ритмове (у некадашњем класичном ограничењу) којима „букте“ партови дувачких и ударачких инструмената у партитури Стравинског са динамички етеричним Larghetom Шопеновог концерта у коме је оркестар готово замро уступајући место „његовом величанству“ – композиторовој мелодијској имагинацији!
Али и сам балет „Посвећење“ такође је подсетио на краткотрајни бљесак игре Нижинског који је и у животу као и на сцени готово лебдео не додирујући тло, а први на бину поставио у Паризу у театру „Champs Elisees“ 29. маја 1913. године „Изабраницу“ и „Жртву“ – два дела балета Стравинског која славе препород у природи, праелементарном снагом музичке кичице, вулканским звучним изливима, бујно интензивираном динамиком, полифоним и политоналним хармонским структурама, „атомском бомбом музике“, како је Хонегер назвао ову музику. А сам композитор је касније записао: „Сањао сам призор паганског обреда у коме је изабрана жртвена девица плесала све до смрти“.
И у кореографији Јуке Оиши – „Жртва“ – Сергеј Полуњин пада на сцени пошто је разорио своје кружне обруче. Она га није отерала у смрт, него у дубок, исцрпљујући сан, који неизбежно прати свако исконско давање. И он сања сан о Нижинском, о љубавном дуету два мушкарца који су изванредно лирски представили Алексеј Љубимов и Дејан Коларов. На крају представе публика је збуњена и подељена. Чују се повици и „уа“ и „браво“. Присуствовали смо још једном кореографском виђењу (од седамдесетак колико је постављено у ових стотинак година) снажне и јединствене партитуре Стравинског.
Гордана Крајачић
