Царство небеско Јернеја Лоренција и Зидање Скадра на Битефу

БЕОГРАД: У време док је Битеф правио излет у Суботицу, на домаћи шоукејс за госте и заинтересоване Београђане у позориштима која раде на мађарском (“Костолањи Деже” и Народно позориште/ Непсинхаз), у Београду су изведене две представе - “Епске игрице” ауторског тима (Олга Димитријевић, Анђелка Николић, Сузана Петров, Саша Којадиновић), у продукцији удружења “Хоп. Ла!“ и “Царство небеско” Јернеја Лоренција, у продукцији београдског Народног позоришта и Битеф театра.
bitef, Tanjug
Фото: Tanjug

И једна и друга уклапају се у Битефов овогодишњи слоган “Епско путовање”, тако што тематизују песме преткосовског, одосно косовског циклуса спрске епске поезије.

Ауторски тим “Епских игрица”, састављен од драматуршкиње, редитељке и двоје наставника, представу је замислио и остварио у ОШ “Михаило Петровић Алас”, као (могући) део школског програма и, наравно, Битефа (Битеф полифонија). Реч је о позоришном кросоверу (преласку граница), “часу српског језика и књижевности” који држе двоје глумаца (Анита Стојадиновић, Ђорђе Живадиновић Гргур), а у аудиторијуму отвореном за све узрасте ђаке игра публика представе. Садржај часа је анализа песме “Зидање Скадра”, иначе лектира за пети разред, са акцентом на мотив зазиђивања жене у темеље града. У комплексности односа концепта и режије, драматургије, извођачког дела представе, интеракције која се мења спрам актера у публици, може се рећи да је представа “Епске игрице” социјални уметничко-едукативни експеримент, у којем се истражују односи аутори-публика, наставници-ученици, родитељи-деца, традиција-савременост, поезија-реалност...

Подразумевајући да је лектира прочитана (за “лоше ђаке” у представи се она чита на позоришан начин), основна питања која постављају “наставници”, питања којима се води/ усмерава радња засована на интеркацији са публиком, су: колико је мајсторских плата исплатио сваки од тројице браће за три године, ко су виле, да ли су жене грађевински материјал, који је тачан број људи који су учествовали у тешком убиству, колику казну би добили и колико би трајао такав судски процес у актуелном правном систему. Ова питања упућују да је представа снажно критички ангажована не само према образовном систему, прихватању традиције здраво за готово, етичком и политичком пропитивању савременог друштвеног система, одакле не чуди што су неки одговори из публике били на линији да је “Зидање Скадра” песма о Београду на води или да је цео случај за Хашки трибунал. Такође, “Епске игрице” су ретка представа на Битефу која се труди да позориште, као зидање Скадра на Бојани, не буде узалудан посао.

Обе представе уклапају се у Битефов овогодишњи слоган „Епско путовање”

“Царство небеско”, наслов представе Јернеја Лоренција у београдском Народном и Битефу, избором косовског циклуса за наратив, а затим и естетским поступком режије ослоњене на оркестрацију игре глумаца (нека врста позоришног реситала), јасно асоцира на врсту избора која је епски и трагички иманентна Србији и Србима, од кнеза Лазара па до сваке шуше која се на њу и данас позива. Први део, у Народном позоришту, замишљен је и остварен као скуп глумаца (Олга Одановић, Наташа Нинковић, Нада Шаргин, Хана Селимовић, Бранко Јеринић, Никола Вујовић, Бојан Жировић, Милутин Милошевић, Славен Дошло), свечано обучених и постепено распоређиваних око ликова за трпезом пред Косовским бојем. То значи да глумци наступају у име ликова, истворемено играјући и сами себе, односно разговор путем којег сазнајемо како су везани за народну епску поезију, митове који су обликовали и данашњу свест у Србији. “Сви ми да се у со преметнемо, не би Турком ручка осолили”... одзвања овим делом представе. Други важан мотив су и жене које губе своје мужеве који, опет, љубе крст и бране веру своју, “царство небеско”, више него ли живот земаљски.

У другом делу представе, у Битеф театру, глумци су, поново мизансценски крајње сведено, ангажовани за микрофонима и клавирима, појачавајући глас националног заноса митских димензија, а заправо све више и више “деконструишући” наратив у критичко и ироничко поигравање назначеним патосом и патетиком.

Као што је стилска фигура епске поезије понављање, тако и Лоренци неуморно понавља одређене мотиве, не рачунајући на могућност умора бар једног дела публике. А, ако представу посматрамо такође из њој иманентног, националног дискурса, чак и критичког, он понавља и мотиве поновољене безброј пута, не чинећи ништа ново да открије зашто би се уопште и бавио овом врстом ангажмана, сем на плану у којем је најјаче изражено, и већ виђено у његовим ранијим представама, чак и на Битефу (“Библија, први покушај”) - плану чисте естетске самодовољности. Истина, лепе, поготово у првом делу представе, ситном везу односа и успостављања контекста, изградње ликова и значења, што се у другом, у приличној мери, све лепо распадне услед претенциозности, преглумљивања, потцртавања...

Игор Бурић

EUR/RSD 117.4680
Најновије вести