Пре тога, у оквиру оф програма „Друга сцена“, у 19 часова на Камерној сцени СНП-а биће изведена представа „Нико и ништа“, у режији Ане Поповић, и продукцији „Три гроша“ из Београда и Пулс театра из Лазаревца.
Драму Петра Михајловића, фрагментарно устројену повест о личним и општим искушењима наше сурове транзиције и криминалне приватизације, редитељ Вељко Мићуновић, у сарадњи с драматургом Слободаном Обрадовићем, ревитализује у изузетно динамичном, наглашено сатиричном и антиилузионистичком „кључу“. Унутар визуелно атрактивног окружења, редитељска поставка суверено комбинује гротескно вишегласје радничког хора са потресним исповестима појединаца, кошмарним репетицијама друштвене манипулације и сатиричним набојем мелодрамски интониране музичке матрице, наводи о представи „Радничка хроника“ селектор Светислав Јованов, у образложењу свог избора.
По речима редитеља Вељка Мићуновића, „ова црнокомична, ова трагигротескна хроника једног радничког отпора је ангажована да загребе по слично замршеним питањима и животним батргањима малог човека – радника.“ За критичарку Ану Тасић, „Радничка хроника“ Петра Михајловића је „друштвено осетљива драма која у фрагментима слика савремене радничке трагедије, последице бруталне транзиције и приватизација карактеристичних за цео регион.“ - Петар Михајловић ову хронику бележи наоко хладно, као да у лету хвата речи које су могле бити изговорене приликом неког од сусрета очајних и бесних радника са обесним директором. Тим речима, попут изломљених стихова, он гради поему о баналности несреће. Штрајк који следи је штрајк немоћника, какофонија наивних, мада оправданих захтева. У тексту затим следи рез, и другачија интонација, смиренија, емотивна, са интимним исповестима које сведоче о бекграунду и различитим судбинама ових људи које је мука спојила. А као лајт-мотив и иронијска дистанца провлаче се све време информације о утакмицама некаквог фудбалског клуба из Хамбурга и резултатима које постиже, које ликови размењују као да им од тога животи зависе, немоћно бежећи од реалности у некакву измаштану стварност – указује у својој критици ове представе Александра Гловацки.
У селекцији „Друга сцена“ овогодишњег Позорја изабране су две представе, које би, по речима селекторке Ивоне Јањић, „најбоље припадале Другој сцени: да поседују суштински другачији приступ позоришном изразу, како на плану представљања, тако и на плану артикулације значења.“ Вечерас ћемо гледати прву од две представе у овој селекцији, под називом „Нико и ништа“ уметничке групе „Три гроша“, у режији Ане Поповић, и извођењу Пулс театра из Лазаревца.
Начелно базирајући представу на мемоарима Џорџа Орвела „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, али тражећи инспирацију најпре у данашњици, Ана Поповић приказује живот на ободу друштва, на ободу великих градова. Ово остварење физичког театра уместо речима, друштвену критику, пре свега капитализма и транзиције, артикулише плесом, телесним гестовима, ритмом и темпом. Стриктно позоришни оквири заобилазе се већ у избору извођача, међу којима су, поред глумице, још циркуска акробаткиња, те плесачица и перкусиониста. Иако је линија друштвене субверзије јака и јасна, она није и једина; „Нико и ништа“ приказује једноставне али дирљиве и присне међусобне односе са маргине трију жена које упорно одбијају да се повинују модерним сновима, ма колико они били привлачни, истиче о овој представи селекторка Ивона Јањић, позоришна критичарка.
Н. П-ј.
