Прво, због филма „Србенка“ Небојше Слијепчевића, који је приказан у оквиру пратећег програма „Дезире академија“, а затим и због наступа глумаца Сатиричког казаличта „Керемпух“ из Загреба, које је извело представу „Шест лица тражи аутора“ Луиђија Пирандела, управо у Фрљићевој адаптацији и режији.
Документарни филм „Србенка“ Небојше Слијепчевића снимљен је током проба Фрљићеве представе „Александра Зец“, у продукцији Хрватског културног дома Ријека. У фокусу је мучко убиство дванаестогодишње девојчице и њених родитеља током ратних година распада Југославије, у Загребу. У први план је стављена националност жртава, иако би данас требало да буде познато да је то, као и за рат, био само повод, док су прави мотиви остали скривени у економској сфери, јер је породица Зец, као и Југославија, била изузетно имућна.
У представи „Александра Зец“, која је виђена и на суботичком „Дезиреу“, али и победила на Битефу, Фрљић се ипак бавио националистичким заносом и реториком, односом друштва и државе према ратним злочинима. У филму је, пак, најупечатљивији лик дванаестогодишње девојчице српске националности која игра у представи, а на индикацију редитеља да може и да слаже кад је то пита глумица у насловној улози, и поред силног страха, говори истину.
Поред „метода“ Фрљићевог рада на једној од његових најбољих и најуспешнијих режија, Слијепчевићев филм разоткрива и подупире још низ механизама који су се дубоко укоренили у постјугсловенска друштва и државе – међусобна мржња, без помирења, сагледавања и признања властитих грешака и грехова. Зато је јако важна реченица коју Фрљић изговара на проби, а представља и ултимативни одговор хрватским браниоцима од српског агресора, да ће се хрватским жртвама бавити кад буде у прилици да ради пред онима који су им били yелати. Речено – учињено, управо у Суботици, у Народном позоришту, представом „Кукавичлук“.
Линда Бегоња, Јерко Марчић, Вилим Матула, глумци представе „Шест лица тражи аутора“, иступили су прво на конференцији за новинаре, сложни у мишљењу да су позоришта као што је „Керемпух“, фестивали као што је „Дезире“, редитељи као што је Фрљић, трачак наде у свету изгубљених душа, помућених вредности.
„Пиранделово дело је и у време фашизма направило помак у друштвеној структури позоришта, у рушењу „четвртог зида“. Код Оливера је то другачије, јер је он као аутор представник постдрамског театра. Он је то везао за хрватску стварност, али сви ми овде имамо ту врсту радикализације екстремне деснице, што је постављено у првом делу представе, у облику политичке басне. Онда „упадају“ лица и у другом делу представа постаје врло нередвидљива, мења жанрове и мотиве, а углавном се тиче нашег идентитета, као глумаца и као политичких бића”, објаснила је Линда Бегоња представу о којој је такође већ писано, јер је овдашња публика могла да је види недавно на Битефу.
По њеним речима, појаве „у име породице“, све оно што је конзервативно, традиционалне вредности које занемарују мањине, друге вредност, појаве су у оквирима либералног друштва које је, у ствари, на рубу тоталитаризма: „Оно што је битно нама је то колико је дух тог Балкана, или Паланке, присутан. Битно да се докаже свима да смо жртве, да смо посебни, да се истакне наша тужна прича, на чему инсистирају и ти Пиранделови ликови који упадају на сцену. Оливер је то гурнуо у први план”, навео је Јерко Марчић.
Фестивал савременог позоришта „Дезире“ синоћ је на програму иступио из оквира регионалног и угостио трупе из Француске, односно Русије. Реч је о представа и ауторима „Тренуци одсуства“ Сесил Лоје (Француска) и „Диктатура“ Позоришта „Ахе“ (Русија). О савременој кореографској сцени у Француској, Сесил Лоје је рекла да садржи низ различитих пракси и примера. Више није као у осамдесетим, рекла је она, када су се развијали појединачни правци. „Велика позоришта и трупе су углавном у фокусу, док је мањима јако тешко да се развију и задобију своје место у рецепцији. Наш је задатак да продрмамо устаљене правце”, каже Сесил Лоје.
Позоришна трупа „Ахе“, коју су у сусрету с новинарима представљали Максим Исаев и Павел Шемченко, други пут долази на суботички „Дезире“. С обзиром на то да су из Санкт Петербурга, објаснили су да постоји велика компетитивност са уметницима из Москве. Представу „Диктатура“ су направили као слављеничку, јер су добили нови простор за рад, који су назвали „Барут“, али такође и као наставак представе „Демократија“. Разумљиво, због тешке позиције у којима уметност данас, рекло би се свуда, опстаје, као и због јачања политичких утицаја на културу и стваралаштво.
Игор Бурић
