На почетку предстојеће сезоне у Народном позоришту у Београду играће у Лебовићевој „Лутки са кревета број 21“ у режији Егона Савина, психолошкој драми која говори о животу у концентрационим логорима и времену Другог светског рата. Већ безмало три деценије Ристановски је првак Македонског народног позоришта, с тим да сличан статус има и у београдском Народном, иако није стални члан овог театра. Стога разговор са једном од највећих регионалних глумачких звезда и почињемо питањем како то да се ипак определио да остане везан за Скопље?
– Некако сам се доста селио у животу. С друге стране, у основи и није питање где ћу се укотвити. Нисмо ми превише далеко. И у том смислу сам одлучио да останем у Македонији, али то не значи да нисам спреман да радим свуда где осећам да то има смисла. И где се разумемо. Под тим околностима и крећемо са Егоном у нову представу.
Након сарадње са Егоном Савином на представи „Дервиш и смрт“, која Вам је донела и Стеријину награду, потпуо другачији текст и потпуно другачија улога?
– Моја прва представа са Егоном је из 1995. године, када смо у Скопљу радили „Злочин и казну“. И онда се то наставило у Црногорском народном позоришту, са „Нигде никог немам“ Едварда Бонда. Затим је дошао „Дервиш“ те 2008. И сад Лебовић. Али, да, потпуно другачија улога. Каже ми Егон: Доста си спашавао свет, хајде да мало играш и зликовца. И, наравно, када ми је дао текст, који није обиман, али толико задире у срж низа озбиљних ствари, схватио сам то као додатну обавезу. Као да сам поново на пријемноим испиту. Мој доживљај драмске уметности је такав да морам сваки пут да крећем од нуле, јер, бар за мене, у овом послу нема минулог рада. И поред тога што, ето, Егона и мене спајају деценије сарадње и феноменална искуства, доживљавам цео процес као да ипак морам да се вратим у „школску клупу” и све почнем испочетка.
Када глумац стекне одређено искуство на сцени, па и на филму, већ полако почиње да формира одређене карактере. Али како онда из те позиције избећи манир, нешто што се колоквијално зову „фиоке“?
– Ту постоје два одговора. Један је да би мени било досадно да се понављам. Јер откривајући неке ствари у овом послу, пуно тога откриваш и о себи. Сигурно да се понекад подсвесно намећу одређене фиоке, али мислим да имам добре антене да их избегавам тамо где је то могуће. А други одговор је да ја можда и нисам бог зна какав глумац. Више се осећам као неки проводник. Тако је, рецимо, било у сусрету са Мешом Селимовићем. Натовариш на себе околности и покушаваш да одређену причу доведеш до првог лица једнине. Шта ће то да изазове... е па ту треба мало изненадити и себе самог. Понекад то успе, понекад не, али ја покушавам да на том приступу истрајем. Иначе, и „Лутка” је специфичан текст, прецизан је, нема простора за егзибиције. Наиграо сам се сваке врсте позоришта и ово је за мене потпуно нови изазов. Можда ће звучати чудно, али, да, баш сам уплашен. Међутим, с друге стране, ни не волим да себи намештам неко сигурно тло, јер сматрам да постоје феноменални глумци који се управо у таквим околностима много боље сналазе. Ја ипак тежим томе да ми тло буде увек бар мало клизаво.
Да ли је та „несигурност“ произвела да нисте од глумаца који „искачу из фружидера“. Без обзира на неспорну велику популарност и у Северној Македонији и у целом региону, нисте ишли из представе у представу, из филма у филм...
– Иза тога што ме можда није било превише крије се, свакако, и нека свесна одлука, али можда ту постоји и нешто што је ипак прозаичније. У протеклих више од две деценије, увек сам имао у позоришту између 6 и 8 актуелних представа на репертоару,што у Скопљу, што у Београду, што на другим местима. И ти су ме наслови држали „нашпанованим“ да имам обавезу према тим улогама, од којих неке трају веће петнаестак година. И то одузима пуно енергије и времена да бих могао да прихватам пуно нових ствари. То ме истовремено држи и артикулисаним, јер реално, не осећам да има пуно тога што ми је баш неопходно. С треће стране, волим да улоге припремам темељно. Дакле, није у питању некакав чист концепт, већ једноставно не могу да инстат радим ствари. И због себе и због других.
Претпостављам да је управо Ваша презаузетост и био разлог што, упркос позиву Српског народног позоришта, ипак нисте били део „Последњег балканског вампира“ Дејана Дуковског и Александра Поповског, иако је то била њихова велика жеља?
– Дукац, Аца и ја смо генерација, толико се дуго знамо, а уз то смо Аца и ја мношртво представа заједно изнедрили, од којих се неке и данас на репертоату, као што је „Живот Молијера“. Нажалост, стварно је била велика гужва да никако нисмо успели да се ускладимо. Али надам се да ћу бар стићи да гледам представу. И да ће још бити прилика за сарадњу са СНП-ом...
У новом миленијуму, а поготово последњих неколико година, готово да нема филма у чију реализацију није укључено више држава из региона, а све више таквих копродукција има и у театру?
– За мене су све различитости богатство. И то стварно није никаква флоскула. Поготово кад те различитости имају некакву заједничку базу. Увек сам говорио о томе да волим да радим тамо где се разумемо а не морамо ни да разговарамо. Где могу да испричам виц који ће сви разумети. С друге стране, ови простори имају толико тога заједничког – и наравно штошта и различитог - да је то довољно добра база за сарадњу, не само из тих чисто прагматичних ралога, дакле не само због финансија, продукције... већ и због суштинских ствари. Мора да постоји струјање ваздуха, мора да има заједничког маштања, па и полемике, на крају крајева... Погрешно је затварати се у паланке, то не носи квалитет. И то ми је заиста један од мотива да, кад ми је тешко да се покренем, да одлазим, враћам се, ипак возим хиљаду километара. Такви моменати ме држе, јер мислим да има смисла...
Као неко ко је остварио врхунску каријеру и на филму и у театру, да сте ипак нађете у ситуацији да морате да преломите „којем се царству приволети”, шта бисте изабрали?
– Свакако мислим да сам ја пре свега позоришни глумац. И... ето (смех)
М. Стајић
