И поред тога, поред ангажмана на телевизији, филму, Тијана Марковић још увек тражи своје место на сценама домаћих позоришта, са искуством играња у Сомбору, Новом Саду, где је сада сарадница Српског народног позоришта. Недавно је у СНП-у имала и премијеру – „Отпор“ Лија Мекдугала, у режији Соње Петровић, представу у којој је поново показала део свог талента, енергије и посвећености глумачком ангажману, којем је целу њену класу учила Јасна Ђуричић.
Већ дуго стасавате као „млада глумица”, што је тренутна судбина многих ваших колега. Како видите пут после академије, до посла, до мотивације да се истраје као уметница?
– Не смемо одустати. Потребно је узети ствари у своје руке, градити будућност и не чекати. Млади су збуњени и полако одустају од критичког промишљања ствари, док с друге стране постоје и они који се боре и гризу да би опстали. Све је ствар избора. Ако се ја нећу борити за себе, ко ће? Тешко је данас наћи ухлебљење у неком позоришту. Ја сам слободни уметник и сама се издржавам од свог посла. И даље ћу се трудити да личним примером и радом обезбедим свој простор на даскама које живот значе. Глумац је дужан да на свим пољима непрестано ради на себи. Не можеш да се бавиш глумом, а да немаш образовања. Тренутно су сва позоришта у дефициту с младим глумцима. Надам се да ће 2018. година бити година запошљавања. Младима се мора отворити простор!
Новосадска публика поново може да вас гледа на сцени Српског народног позоришта у представи “Отпор”. Како вам прија сцена где сте глумачки одрастали у Чеховљевом “Галебу”, представи ваших професора Јасне Ђуричић и Бориса Исаковића, резултату мастер класа редитеља Томија Јанежича?
– Када млад човек, још за време студија, добије такву прилику, у њему се рађа осећање да уметношћу може променити читав свет. После неког времена схватите да то и није баш тако, али то вам даје снагу да покренете и друге моторе, да преузмете одговорност, трагате за новим искуствима и отворите неке друге позоришне светове. Свакако да је рад на “Галебу” и осталим представама у великој мери утицао на мој глумачки рад. Та представа је била театарски помак у позоришном животу наше земље. Од својих професора и Томија Јанежича сам много научила и захвална сам им на томе. Сад сам део „Отпора”, који је премијерно изведен у децембру као светска праизведба. Радећи све те представе за мене је било врло изазовно, инспиративно, али и захтевно. У СНП-у радим хонорарно већ осам година, а од прошле године, на моју велику радост, и званично сам стални сарадник.
Какво је ваше виђење савременог позоришта, филма, телевизије, из визуре глумице? Шта би била нека препорука за гледање, или делање?
– Уметност је једини пут да се покажемо свету. Тренутна ситуација наших приоритета, квалитета уметничког стваралаштва, буyета... на врло је склиском терену. Поставља се питање да ли желимо да образујемо или заглупљујемо нацију? Примитивизма и глупости је више него икада. Где је ту морал, етика, одговорност? Путем телевизије и филма имамо шансу да утичемо на колективну свест нашег народа. Уметност је отворена ка човеку, ка његовој унутрашњости, ка души. Позориште је ту да буди свест, емоцију гледалаца, да решава дилеме, да оплемењује човека. Позориште не сме бити маргинализовано. У позориште долазимо да осетимо енергију, заједништво, окупљамо се да се смејемо, да плачемо, да се афирмишемо, да замишљамо, да поново пробудимо дете у себи. Када сам била мала, за мене је одлазак у позориште био празник. Хоћу да ми се врати тај осећај. И верујем да хоће!
У „Реконструкцији”, која није више на репертоару СНП-а, играли сте наставницу проблематичној деци, а у „Отпору” клинку практично са улице. Два потпуно различита, али комплементарна глумачка задатака?
– У томе и јесте чар глумачког позива. То што ви можете истраживати и улазити у различите психолошке структуре и оно најбитније – не осудити их, већ разумети. За глумца је врло изазовно када је током представе све време на сцени где је публика на метар од вас. Нема калкулисања, нема“шлепања”. Најважније је бити присутан, сад и овде! Узбудљиво је било како разредна разоткрива све те њихове маске које свакодневно навлаче на себе како би бии друштвено прихваћени, не размишљајући да управо тиме губе свој идентитет. Она их враћа правим животним вредностима. С друге стране, у улози Yени, двадесетогодишњакиње, просте душе која вапи за љубављу, доминира емотивни ток. Њен центар је срце. Да би се прехранила, она почне као проститутка, али на крају доживљава преображај. Она верује, говори о исконској потреби сваког човека, о унутрашњој лепоти, о оној лепоти која ће спасити свет.
У оба наведена случаја, па и с обзиром на припадност новим генерацијама, остварујете жив контакт са идеологијом, мишљењима, навикама које неким ранијим, „људима 20. века”, делују као стравична прогноза за будућност. Шта мислите о свим тим променама, “апокалипсама” које се дешавају свуда око нас?
– Чини ми се да све више постајемо робови модерног времена. Убачени у центрифугу свакодневице, све више смо део изрежиране стварности у којој нам се сервирају некаква лажна, “инстант” решења за срећан живот. Главе су нам пуне цивилизацијског отпада. Застрашујуће је то (што се и говори у једном делу представе „Отпор“), да не живимо више у свету нација и идеологија. Свет је структура корпорација. Свет је бизнис. Како сад живети са тим сазнањем? Увек тражим светло на крају тунела. Свако од нас у себи носи архетип Дон Кихота, ту вечиту потрагу за узвишеним идеалима. Можда су револуције на глобалном нивоу немогуће, али ја верујем у личну револуцију, она је увек могућа. То је мој пут. Хоћу да живим своју бајку.
Игор Бурић
