У овом комаду људи су изложени непрекидном посматрању, постављени у такозвани "human zoo" (зоолошки врт у коме су уместо животиња изложене људске врсте), а како је објаснио драматург Димитрије Коканов, наратив ове драме одлази у могућу дистопијску будућност у којој су роботи они који су се попели на хијерархијској лествици класификације бића, а људи су означени као други.
"Желела сам да се бавим питањем слободе, колико смо ми данас слободни, односно неслободни и на који начин ово привилеговано друштво нас контролише, на начине које су постали невидљиви. Такође, колико се предајемо телевизији, мобилним, лајф коучевима, психотерапији, само да доводимо себе у ситуацију да не желимо ту промену иако стално говоримо да то желимо. Као и да ли смо у стању да замишљамо бољу реалност, ако нисмо спемни да жртвујемо сопствене привилегије", објашњава Пелевићева.
Поред слободе, занимало ју је, како каже, питање надзора, начини на које технологије, посебно интернет одузима слободу.
"Разматрам питање шта ће се догодити када у некој утопијској или дистопијској реалности те машине, у које смо толико уложили, преузму све нас, преузму нашу реалност, као и да ли ће то бити позитивно или негативно по нас. Притом нисам хтела да направим представу као технофобију, већ да дам могућност да је по нас боља реалност у коме те машине преузимају свет", каже Маја.
Редитељ Бојан Ђорђев сматра да је она у тексту одлично и прецизно захватила последице које та драматургија ријалитија, надзора и самонадзора, одлука које доносимо - како утичу на односе између људи и колектива, "како сјајно направи ту парадоксалну ситуацију у комаду где робот на крају има најљудскије особине, а да су људи постали нешто друго".
"Одузето нам је право на одлуку, тезу доношења одлуке о томе да нам буде добро - ту најбитнију одлуку, препуштамо другима, сада можда политичарима, а у будућности машинама", казао је Ђорђев.
Софија Јуричан захвалила је ауторском тиму и глумцима уз констатацију да "ниједна машина не би могла да надомести оно што људи могу да створе".
"Ми смо једна рањива бића која се хватају за сламку како би дошли до те неке среће која је увек негде тамо. Питање је на шта смо све спреми да дођемо до тог ''светог грала''. Деведесетих смо веровали у Клеопатру, мазали се џемовима, ишли код врачева, данас су то неки лајф коучеви, савети са интернета и медитације са телефона пред спавање...'''', каже Јуричан истичући да ће људи у потрази за том срећом препуштајући се машинама, постати заморчићи истих.
Улога дипломате припала је Ивану Михаиловићу, који сматра да је данас јако тешко бавити се глумом у позоришту, али да у "овом брзом, андроидном свету, ниједан андроид, робот или машина, неће моћи да замени глумца на сцени".
Измишљени свет из комада, свет робота, Исидора Симијоновић која тумачи улогу Еве, може да замисли као блиску будућност, јер, како каже, "лако препуштамо информације о свом животу, па ћемо тако и свој живот".
"Жалимо се на проблем запошљавања, али на крају ћемо доћи до тога да нећемо имати шта да радимо јер више нећемо бити потребни. Вештачка интелигенција ће моћи све уместо нас, али оно што и овај комад показује, једино неће моћи да буде ријалити играч - то је толико бесмислено, да једино човек може то да ради'''', казала је Симијоновићева.
Нови директор Атељеа 212 Новица Антић истакао је да се комад "Тестирано на људима" на сјајан начин бави чињеницом да смо кроз историју предавали слободу некада боговима и њиховим представницима на земљи, затим владарима, данас вољи народа, а на крају ћемо је предати машинама.
"Питање је да ли смо ми у тој причи жртве или слободу предајемо вољно. Да ли тиме што ритуализујемо нашу емоцију и слободни избор, добровољно предајемо слободу у туђе руке", казао је Антић и додао да ће одсад на сајту Атељеа 212 моћи да се нађу текстови свих комада који су се играли.
У представи улоге тумаче и Александра Јанковић, Ана Мандић, Иван Јевтовић, Дејан Дедић, Александар Ђинђић.
