Ксенија Маринковић, глумица ХНК: Глумац мора бити сам свој драматург

НОВИ САД: Увек када, након представе, изађе на сцену, не само свог матичног Хрватског народног казалишта у Заребу, у којем је првакиња Драме, глумица Ксенија Маринковић добија највећи аплауз.
ksenija marinkovic
Фото: Dnevnik (Branko Lučić)

Публика је увек тако награђује, не само за бројне позоришне улоге које је остварила у дугогодишњем ангажману у Загребачком казалишту младих, из којег је пре четири године прешла у ХНК, већ и за многе филмске улоге. Поменимо само једну од њених последњих улога, коју је остварила у филму “Устав Републике Хрватске” Рајка Грлића.

И критичари би се, да могу на исти начин као публика, вероватно слично изразили о њеним улогама, судећи по ономе што пишу.

Тако је било ових дана и у Новом Саду, на Стеријином позорју, након извођења представе ХНК “Људи од воска” Мате Матишића, у режији Јануша Кице, у којој је Ксенија Маринковић глумила Јевресу, Пироћанку, некадашњу “групи” девојку која је провела ноћ са познатим фронтменом бенда, остала трудна, и тек после много времена га суочила с тим, покушавајући да проблематичног сина спасе затвора и смрти.

Да, и овдашњој публици је била врло смешна ова некадашња Пироћанка, али њен дијалект је далеко био од само једног “кеца из рукава” Ксеније Маринковић, на који се ослонила глумећи Јевресу.

Чини се да ви, увек врло вешто, као да возите слалом између стереотипа, избегавате да прикажете типизиране особине ликова, али смо притом ми свесни да су оне негде ту.

Да, то заправо јесте поигравање. Када прочитам неки текст, и видим о чему се ради, онда знам отприлике оно што је битно, а битно је знати шта је писац хтео да каже, и на који начин ће се то у сарадњи с режисером направити. Негде ту глумац мора да буде сам свој драматург, у томе кад одлучује како ће радити неку улогу. Јер, мора да донесе његову суштину, проблем, његову жељу, и да учини очитим његове мотиве и и циљеве. То је најважније. Е, сад, остало је можда полурационално, не знам тачно, али знам да сам, чим сам прочитала овај текст, схватила да ће језик којим говорим бити пресудан за то.

Откуд то да је вам је и Небојша Глоговац помагао у томе?

Снимали смо филм “Устав Републике Хрватске”, радили смо заједно и пре, и, не знам да ли је можда била премијера тог филма баш у Новом Саду, срели смо се и онда се договорили, таман смо почели да радимо ово, да нађемо начин како ће овај лик говорити, како би то могло да прође.

Тачно се осетио нагласак на неким речима, што је било сасвим довољно да се препозна да је говор одатле, и да се не мора даље карикирати, као да је и ту било неке врсте кочења?

Било је, зато што смо хтели да направимо прво да у Хрватској људи разумеју све то, и да буде како би отприлике говорила жена, кад већ у тексту пише да је из Пирота, да је родом одатле, а да живи 30 година у Београду. Но, какав би то језик био који би она говорила на путу између? Рецимо, ти сви језици доле, у јужној Србији, имају другачији темперамент, и заправо је ствар била у томе да се донесе тај темперамент, по томе смо слагали нагласке.

Како улоге долазе до вас? Које вам улоге нуде редитељи? Да ли их уопште бирате?

У принципу, оно што сам давно одлучила, када видим да ли ми се нешто свиђа као пројекат уопште, да ли ћу радити или нећу, онда коју год улогу да имам, морам да је учиним својом. 

Занимљиво је да, коју год жену да глумите, с лакоћом изазивате емпатију, да ли свесно, с одлуком да се иде у том правцу?

Хвала. Па, јесте свесно, да нађем чврсто оправдање за њих. Додуше, ја играм и неке ликове који немају баш таквог оправдања, али онда направим улогу бар у том смеру да нема ама баш никаквог оправдања. То је најважније, да та основна емоција која од тог лица треба доћи за тај комад, филм или за било шта, дође до публике и изврши своју функцију унутар тога. 

Рецимо, за улогу у филму “Устав Републике Хрватске”, у којем глумите један тип жене, која је сасвим обична, како сте налазили начине да учините занимљивим тај лик?

Оно што сам ја схватила је да је она мора да има, као неке посреднике између два непомирљива света. Мора да има чисто срце и да буде страховито емпатична. То је било основно, схватила сам да она мора да разуме све и да може да разуме свакога и да у свакоме тражи само најбоље. То је био почетак рада на улози. 

Био је то последњи пут да сте радили с Глоговцем. Јесте ли раније сарађивали с њим?

Јесам, радили смо “Пијану ноћ 1918” на Брионима, тада сам га и упознала и тада смо почели да се дружимо. Он је био феноменалан, позоришно потпуно унутра, све разуме, све зна, све може, и била нам је предивна сарадња. Баш смо постали пријатељи. 


Занимају ме критике, и од публике и од критичара

Једна сте од ретких глумица код које је дошло до јединственог става публике и критике о вашој глуми, што се ипак ретко дешава. Да ли вам то нешто значи? Шта мислите о критици?

Волим да прочитам критике, јер мене занима како делује то што сам направила и да ли сам ја, оно што сам мислила, успела да изразим на сцени, тако да мене критике заправо занимају, и од публике и од критичара. Јер, увек некако мислим да схватам контекст у којем се догађа представа, а да добро схватам и на који начин треба привући публику, да се заинтересује за проблем. Па онда, некако, увек ту проверавам да ли је то успело.


Да ли има разлике када радите с редитељима које познајете, или, на пример, са Еимунтасом Некрошијусом с којим сте радили у ХНК?

Има разлике. Заправо, са којим год редитељем да радиш, мораш да нађеш начин како да комуницираш и мораш да можеш да препознаш шта он хоће. С неким редитељима то иде лакше, с некима теже, као у животу, а увек је основна ствар да се нађе начин на који ће се комуницирати, да би се обавио тај посао.

Својевремено сте изјавили да бисте волели да глумите у филмовима Ларса фон Трира. Да ли се ту нешто променило у међувремену, па су се и неки други редитељи умешали у то?

У међувремену сам толико радила, да сам заборавила с ким бих хтела да радим. Али, сваки нови посао је изазов, и то је увек добро, и увек је занимљиво. 

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести