Поставком представе „Последњих пет година“ креиране по тексту и музици Џејсона Роберта Брауна, још једне бродвејске хит продукције „лакшег“, мјузикловског жанра (слично је претходно реализована и Лехарова оперета „Весела удовица“ и концерт-игроказ „Светлости позорнице“) наше реномирано позориште у Земуну, потврђује на музичко-сценском плану све чешћу оријентацију према овој уметничкој врсти. Образложење за нову, у свим структуралним и садржајним елементима допадљиву продукцију као програмски пригодног решења за још увек ограничавајуће услове пандемије (будући да користи и невелик, шесточлани инструментални састав у улози оркестра), поткрепљено је и добрим избором врсних и већ потврђених младих солиста (по двоје у две равноправне поделе) и осмочланог балета, који и иначе чине стуб ове угледне сцене. Свима познату па и доживљену причу о рађању и умирању љубави, тежњама за оствареном каријером и свим пратећим животним проблемима, бриљантно су представили ови савршено увежбани и уверљиви певачи - глумци - играчи, одлично савладавши колико експресивне, вокално и дикцијски јасно профилисане партије, толико и захтевне кореографске задатке, при чему су им слобода покрета, брзина кретања и честа преоблачења додавали и акцелерирали енергетски замајац. Постављени у врх и центар разиграног, у пуном смислу расположеног, и у својој раздраганости само наизглед „ноншалантног“, а управо виртуозно припремљеног плесачког ансамбла, поново су блистали Димитрије Цинцар Костић као Џејми и Мина Глигорић у улози Кети (у алтернацији их тумаче Бранислава Подрумац и Жарко Степанов), а ритмички подстицајну и стабилну подлогу сложених ритмова џеза, рока, блуза, латино и поп музике, прецизно одржавао, али и префињено у кантабилним моментима, свирао мали камерни „оркестар“. Као и највећи број музичких представа Мадленијанума и ову је припремила и минуциозним гестом, подстицајним у сваком микро-детаљу, водила прецизна и увек ванредно поуздана Весна Шоуц, у овој продукцији заслужна, уз Јовану Јездовић и за превод и препев оригиналног Брауновог текста. И поред универзалне поруке дела обликованог од, у суштини веома сличних, иако на моменте и врло пријемчивих музичких одломака и мотива, овакав низ често парландо изговорених фрагмената није могао да не изазове код слушаоца-гледаоца утисак о извесној монотонији целине и интерпретације, а пред потписника ових редова постави и питање није ли се изразита даровитост ангажованих младих извођача могла усмерити и исказати у неком музичко-сценском остварењу значајнијих уметничких вредности. Приказану, како је у целини оцењује Чикаго трибјун, „ изванредну, очаравајућу позоришну музику“ Џејсона Роберта Брауна, који је по критичару Њујорк тајмса „водећи члан нове генерације композитора који су симболи великих нада америчког мјузикла“, нисмо баш тако снажно и у пуној мери упечатљиво доживели.
Марија Адамов
