“Бајка о успаваном Временку” биће изведена на сцени Новосадског новог театра (сала Гимназије “Лаза Костић”), у 15.30 сати, а представа “На Дрини ћурпија” се игра на матичној сцени „Јован Ђорђевић” СНП-а, у 19.30 сати.
“’На Дрини ћуприја’ је хроника целог овдашњег света, некад под Турским, некад под Аустругарским царством, где се Андрић у приповедању и зауставио. Требало би да је познато и то да иако у имену носи оно што га симболички снажно одређује, роман је састављен од индивидуалних судбина прожетих трагичношћу због које је Андрић уметност знао да упореди са Шехерезадиним причама - заваравањем смрти. Представа коју је режирао Кокан Маденовић у Српском народном позоришту као основни мотив има управо смрт, односно крвника у нама. Уз Србе и Турке, Младеновић тај дијапазон проширује у причу уводећи и Хрвате, чинећи ствар још страшнијом када их у прологу и епилогу представе заиграју деца. Наоружана и обучена у маскирне војне униформе”, пише у критици “Дневника”.
“Захваљујући специфичној грађи (Андрићев чувени роман нема главне јунаке, једну развојну радњу, нити развијене дијалоге), Кокан Младеновић уз помоћ драматурга Светислава Јованова обликује углавном монолошку структуру драматизације, додајући јој дијалошке реплике, сонгове, аутентичне молитве, уводећи говор на турском, немачком, мађарском, као и епизоде из Другог светског рата и рата из деведесетих, када се распало ’југословенско царство’. Мало фалсификовање Андрића (нису Илинки у мост узидана деца, Лотикин Густав није добио Србе да их ’беси, нити је она продала свој хотел, поучавала народ...) у функцији је целине и делује уверљиво. Импресивну представу маштовите режије (спектакл) у знатној мери одређује импонзантна сценографија Марије Калабић. Коси фронтови који одређују корито реке, али и сурове обале из којих као заточеници излазе касаблије, вода којом је испуњена сцена, мост који се саставља и раставља од столова и столица, све је направљено врло функционално. То је важно јер сценографија на којој, у којој, око које се игра, ангажује цео ансамбл на плану физичке игре”, оцена је једног дела критике.
И. Бурић
