Најчешће остану у запећку, јер су рибе пљуцкавице како их је он називао. Најпознатији такав има и своје име, развојни пут, али не и презиме, него се просто зове Бора Шнајдер. Е, ови у комаду „Мишја грозница“, можда и познатијем по поднаслову „Тамнавски парлог“, не могу да се развију све и да хоће. Они су нешто недорађено, а у доброј мери и недописано. „Сценска пошалица на шест жица“, каже Аца.
Кад сам написао познатијем по поднаслову „Тамнавски парлог“, питање је колико је овај комад уопште познат. Објављивање је уредно евидентирано у „Сцени“ Стеријиног позорја, 1992, али о изведбама ни трага, ни гласа. Запарложио се и сам комад. Али, ево га сада под називом „Мишја грознице“ у Српском народном позоришту, где га је режирао Ђорђе Нешовић, драматуршки уобличила Исидора Милосављевић, сценографију креирала Нађа Вукореп, костиме Лара Бунчић, сценски покрет Александра Аризановић, сценски говор Дејан Средојевић, композицију и дизајн звука Филип Готовац, дизајн светла Миа Млинаревић. „Шест жица“ су: Сања Ристић Крајнов, Миа Симоновић, Марко Савић, Димитрије Аранђеловић, Вукашин Ранђеловић, Александар Сарапа. Шест жица траже писца, да се нашалим и ја, јер са Пиранделовим комадом, или комичким апсурдом Јонеска, на пример, везе су натегнуте до пуцања. А онда нема ни музике. Само тарамбас.
Но, да не причам сад ја у загонеткама, измишљам речи, заплет и расплет, надајући се да сам баш духовит и да ме цео свет разуме, све је то лепо радио Аца Поповић, у овој „пошалици“ да лепше не може бити (ироничан сам јако, па и љут). На доста места произвољно, само себи довољно, читалац би све што се дешава требао да узме прилично здраво за готово. Као да се подразумева да тамо негде око Тамнаве, Командант Секлоћа, Инспектор Мурзилка, Сестрица Мацура, Богавац, Јармила, Гроф Котарац (видите како се све римује, као нека песмица), весела су дружина која има веома важан задатак.
Чега су они команданти, инспектори, сестре (и браћа), зашто се хране, биште, множе и коте, шта тачно раде и зашто, не зна се које је глупље питање. „Тамнавски парлог“ је нешто попут „Опстанка“ – отуд ваљда и други наслов – „Мишја грозница“ - гледаш нешто налик на људе, а они то заправо нису. Отуд ми је и најсмешнији детаљ можда то што Инспектор има фризуру као ликови „Планете мајмуна“, евентуално то што Команданте изгледа као да се га деца цртала или она сјајно сценски изумљена машина за пумпање медија. Добро, де, још покоја реплика и гест глумаца. Све друго – боже помагај.
Ако је у нечему и био проницљив, смешан – како се то колоквијално назива, Аца Поповић је то био у сликању речима народских карактера са овдашњих простора. У стварању ситуација нимало наивних, али некако се увек изроди из тога нека комедија, па и нека туга, не и неверица што се то баш нама дешава. Све што нас везује за свет његових дела је управо то – слика и прилика стварних људи.
У представи „Мишја грозница“, све сама артифицијелна форма. Почело је обећавајуће, у ходнику камерне сцене СНП-а, живо, импровизујуће, алудирајући на свакојаке пандемије, па и оне менталитетске. А онда се пластифицирало. Као да је страни стрип. Мене лично подсетило на Микијев забавник. И то, не чувеног миша, него неку епизоду Паје Патка. Дакле, не баш омиљени разлог што сам волео да га читам. Паја Патак добио задатак…
Игор Бурић
