Софоклове, али и драме Маје Тодоровић, која се зове “Антигона 1918.”, у режији Милана Нешковића, праизведене на сцени Српског народног позоришта. Ако знамо да Софоклова драма садржи јасан антиратни, данас би се рекло хуманистички значај, као и помало уопштен и једнозначан родни ангажман оштро подељеног мушког – ратничког, ауторитарног, и женског – мирољубивог, потлаченог принципа, зашто онда не античка, него драма “по мотивима”, или зашто не “Антигона 2018.”?
Драма Маје Тодоровић оријентисана је на крај Великог рата. Древна Теба је Србија. Креонт није краљ, него генерал српске војске (за претпоставити је, због немогућности доследне контекстуализације, такорећи историзације драме). Ово релативизује конотације изворника. Креонт сада не слуша сам себе, неприкосновеног, него краља, али у маниру политичара, у сукобу са кћерком пријатеља, Антигоном, која би да сахрани брата убијеног на страни Аустроугара, позива се и на народ. Тако је релативизован његов трагички хибрис, јер се одмах показује његово људско лице. Попут сина, Антигониног вереника Хемона, огорчен је и слуђен крвопролићем, с том разликом што не може да верује и прихвати чињеницу да ће ускоро живети у заједничкој држави јужних Словена, што је приказано као амбиција краља.
Тиресија, који саопштава Креонту будућност, није “само” неутрални пророк, него и својеврстан коментатор-аналитичар који инсинуира да на темељима Великог рата, на рачун Србије, није ни могла нићи трајнија тековина од Југославије. Овде је потпуно занемарена присилна регрутација Централних сила, која је резултовала и слабијим војним дејствима, свеславенска тежња за уједињењем, а поједностављене су и многе друге геополитичке околности, попут чињеница да није само Србија "жртвована" на прагу 20. века, нити је једина запатила братоубилачко крвопролиће.
Ипак, и да је било говора о ратовима с краја 20. века, сложенијој причи о родно и друштвено (не)освешћеним људима, универзалне вредности, мотиви Софокловог текста преточени у савремени драмски израз, и даље су присутни и јако важан сегмент приче о Антигони, ма где она била и било ком времену припадала. У тексту Маје Тодоровић, представи у режији Милана Нешковића, наглашено је да (ратна) политика готово увек квари оно што би заједница људи могла или хтела да оствари. Редитељ радњу смешта под јака светла рефлектора, испод "видео бимова", сплет "телевизора", који не само да илуструју или визуелно упечатљиво омеђују радњу, него и потентно критички сугеришу данашњу медијску свеприсутност у пласирању и поимању стварности (видео Никола Љуца и Александар Баћић).
У сагласју с музиком од доминантно "замућених" националних корачница (композитор Владимир Пејковић), хор - групу глумаца у костимографском руху Биљане Гргур и кореографски осмишљеној кретњи Андреје Кулешевић - симболишући народ, подсећа на групу пајаца, што је ефектан коментар и још једна атрактивна сценска компонента. Сами "ринг", центар збивања, представља правоуганик испуњен земљом (сценографија Жељко Пишкорић), у који актери улазе и излазе са посебном кретњом (пијететом).
Сцене у којима Антигона (Милица Грујичић) пере зубе електричном четкицом, орално покушава да узбуди свог вољеног, истраумираног Хемона (Бранислав Јерковић), умире затворена у висећем кавезу као у циркусу, арени или Загоровом стрипу, оне у којима Креонт (Ненад Пећинар) једе шљиве дајући им преимућство над морем, Тиресија (Милан Ковачевић) носи кесу пива из "Лидла", узбудљив су "продакт плејсмент" савременог доба и актуелан уметнички поступак. Ликови и судбина Исмене (Тања Пјевац) и Еуридике (Сања Микитишин) појачавају доживљај несрећног положаја жена, њихову немогућност да битније утичу на свој и живот својих вољених.
"Антигона 1918." у Српском народном позоришту је и глумачки врло солидно постављена и одиграна представа. Али, ипак јој фали вишак вредности какав би се очекивао спрам теме, ауторског тима, времена и места реализације.
Игор Бурић
