Узбудљива представа Мртва трка на фестивалу Дезире

- Покосићу га! – најчешћи је израз који користи младић из представе „Мртва трка“, које је по делу Бенедека Тота за сцену прилагодио и режирао Мате Ковач са екипом сарадника у будимпештанском „Атријуму“.
д
Фото: Е. Молнар

Ликовима из представе, осим смрти, насиља, најчешћи мотив су сексуалне фантазије, садо-мазо. Да ствар буде још „природнија“, они су спортисти, пливачи. И још много тога о најмлађим генерацијама, „ген зе“, како се називају, открива представа као једно од могућих горућих друштвених питања – каква нам то деца одрастају и у каквим условима?

С правом би се могло приговорити да је ово само једно од дела чија се тематика исцрпљује већ деценијама, од вероватно најпознатијег – „Деца са колодвора Зоо“ Кристијане Ф, преко „Трејнспотинга“ Ирвина Велша, „Сити оф гад“ Паула Линса, по којем је снимљен истоимени филм Фернанда Меирељеша и Катје Лунд, а кад смо већ код филма имамо и наше „Ране“ Срђана Драгојевића, пада ми на памет и драмски комад „Драга Јелена Сергејевна“ Људмиле Разумовске... Међутим, иако на месту, иако су бројна и у сваком од њих видимо готово исти механизам, распад породице, вредности и друштвене околности које форматирају једну у низу изгубљених генерација, то „Мртву трку“ не чини мање важном и ближом ономе што данас живе и у чему уживају наша деца.

Као прво, они гледају слике „Велике Мађарске“ свуда око себе, што може да послужи парадигматично за идентификацију многих младића, у многим државама Европе, за утапање у колективно, где се осећају јаче и битније од самих себе, никаквих и безперспективних. Откуд им тај доживљај? Па, маме и тате се разводе, умиру, или брину своје бриге, у „најбољем“ случају компензују родитељство куповином ствари и статуса... Поред ових клишеа, окоштала је и она да су „деца препуштена улици“, и превазиђена, јер данас су све већи и бројнији аутопутеви за пакао, са најразличитијим превозним средствима, а парадоксално је чак и то што се деца све више „чувају“ у својеврсним стакленим звонима, или бар испред компјутера и других екрана...

Међутим, оно што фасцинира, а што је тема и овде, захваљујући „Мртвој трци“, јесте тај фантастични изглед и држање младих људи, заводљивост и енергија да се издржи, прегура, по цену живота. Из угла главног протагонисте, а у представи из Будимпеште издвојен је само један, све је ок. Он виђење света не саопштава осуђујућим, погубним тоном жртве, него ратника. Данијел Петер Катона, врло пластично, физичким изменама у положају тела и кретњама, тоналитету гласа, игра читав низ ликова, врло концентрисано преносећи и значења коју њихова поза изазива. Час је то бесни тренер који највише воли децу спонзора, час одсутна мајка једног од другара, у следећем тренуцима још млађи дечак који трпи малтретирање старијих пливача... И све то ради у фуриозном ритму бујајућих хормона и нереда, хаоса који у њему изазива сличне реакције, без иједног тренутка спокоја и мира, осећања да је заштићен и сигуран. За њега, свет је акваријум пун ајкула, а ајкула престаје да дише само кад јој се одсеку пераја и не може да се креће. Ето слике из романа и представе, дијагнозе која оне са осетљивијим стомаком може и да плаши, и да иритира.

За одрасле у публици, и поред онога што би се могло назвати несрећним низом несташлука, најтеже је ипак поднети кад се иза израза глумца, погледа у његовим очима, појави то уплашено дете, несигурно да ће да исплива, да се домогне обале и чврстог тла. „Држећи се за воду, наставио сам да се одгурујем рукама, не мислећи на то колико ми се грче мишићи и да ми понестаје ваздуха“, слободна је парафраза једног сугестивног монолога.

Одлично је дочарано у представи, на испражњеној сцени, уз помоћ само једног глумца и неколицине реквизита попут спортске торбе и индикативно дечјег базенчића на надувавање, „агресивне“ музике, та слика и прилика савременог света, родитељства и пријатељства које не оставља простор ни за шта друго осим за иживљавање над слабијима, не би ли се бар тако потврдила свој битност. „Мртва трка“ или „фото финиш“, опомињуће означава и каква нас будућност чека, ако из деценије у деценију наставе да се појављују генерације, изгубљена за изгубљеном. Икс, ипсилон, зе. Слова више нема.

Игор Бурић

 

EUR/RSD 117.5361
Најновије вести