У позоришту „Деже Костолањи“ изведене су представе „Капитализам геометријским редом поређан“ у режији Златка Паковића и „Четири ујутру“ у режији Селме Спахић, док је на сцени „Јадран“ Народног позоришта игран комад „Кичма“ у режији Вељка Мићуновића.
Уметнички тим Битеф фестивала истиче да су одабране представе један од најзанимљивијих и најснажнијих сегмената домаћег позоришног живота у прошлој сезони и не само да су уметнички релевантне, већ могу да представљају путоказ и за целокупно домаће позориште.
Капитализам није тек друштвено-политички систем, није тек етички систем. Капитализам је и начин осећања и начин чулности, начин опажања и реаговања, начин сањања и маштања, борбе против капитала, профита и буржоаског срања, гуја у недрима пролетера, успаванка на устима мајке, вид естетског ужитка, начин забаве што луд провод обећава! Капитализам није досадан као доктрина дијалектичког материјализма. Капитализам је заводник који обећава циркус крви, суза и зноја, за тебе, само за тебе, поручио је глумачки ансамбл Паковићеве представе.
У средишту приче представе „Капитализам геометријским редом поређан“ је група избеглица из Сирије и Авганистана, депортовани из Немачке и Аустрије, који у Суботици отварају фарму пацова као најбољи капиталистички модел и уз осмех, са чашама шампањца у рукама и у свечаним оделима говоре о свом животу и недаћама.
Док по таблама са основним појмовима капитализма цури крв, глумци Емеше Нађабоњи, Хелга Деметер, Борис Кучов, Габор Месарош, Имре Елек Микеш, Золтан Молнар упозоравају на опасност од трећег светског рата и поручују: „Време је да проговорите, већино, пре него што дође по вас“.
“Кичма“, према драми Ингрид Лаусунд, показује шта су људи све спремни у својој намери да задрже место унутар система.
У том свету нема онога што није на продају, за њих нема ничег лепшег од слике супарника обореног на колена, док се они истовремено клањају оном који је позициониран за степен више на хијерархијској лествици.
Њихов плес кроз замке корпоративног капитализма не подразумева „чисте руке“ и на располагању им је подметање ногу, огорченост, понижење, надобудност, површност, пасивна или отворена агресија.
Сиви зидови, сиве клупе, глумци у сивим оделима, на сцени се брзо смењују различите емоције и расположења - паничан смех, страх, плач, лудило, на површину избијају потиснуте фрустрације.
Завист, страх од губитка посла и борба за опстанак на положају главне јунаке претвара у животиње, звери спремне на све, да би на крају закључили да је „протраћен живот, свака кап“.
Последња представа „Четири ујутру“ заснована је на поезији Виславе Шимборске, а редитељка Селма Спахић враћа глумце у свет прапочетка, и кроз причу о биљкама и животињама говори о љубави, човечанству, рату, смрти.
Пре позоришног маратона у дворишту позоришта „Деже Костолањи“ осморица младих миграната из Авганистана, који су смештени у азилу у Крњачи, представили су део радионице „Интеграм“ коју је у протекла четири месеца спровела невладина организација „Талас“ у сарадњи са центром „Адра“.
Они су кредом по бетону уоквирили замилшљени простор који су назвали „Тихи град“ и у њему говорили о својим страховима, жељама, сновима, емоцијама, сећањима, празним кућама у Кабулу, зидовима који вриште о ратним страхотама.
У „Тихи град“ су донели пријатељство, музику, мир, љубав, хармонију, кишу, дрво, а онда су позвали публику да „уђе“ и донесе шта жели.
Посетиоци су им „донели“ поезију, магију, слободу, рокенрол, мало лудила, а онда су засвирали и сви заједно заиграли.
Идеја пратећег програма „Showcase домаћих позоришта“ Битефа јесте да упозна стране госте са избором из домаће продукције која није заступљена у главном програму фестивала.
Додатни разлог овога пута за посету Суботици, према речима уметничког директора Битеф фестивала Ивана Меденице, јесте чињеница да је реч о граду близу границе са Мађарском и места где је подигнута ограда како би се зауставило кретање илегалних миграната.
