Филм
ВРЕЛЕ СЦЕНЕ нове адаптације класичне приче „ОРКАНСКИХ ВИСОВА” распламсавају СТРАСТИ! Да ли је РОМАНСА изгубила битку пред ГОЛОТИЊОМ?
Нови трејлер за филмску адаптацију „Орканских висова”, која стиже почетком 2026. године, изненадио је публику мрачним и еротским тоном.
Уместо класичне романсе, на коју је читалачка публика навикла кроз истоимену књигу, редитељка Емералд Фенел представила је провокативну верзију у којој доминирају страст и експлицитне сцене, а главне улоге тумаче Марго Роби и Џејкоб Елорди. Овакав приступ отворио је бројна питања о савременом представљању еротике на филму - да ли она служи као уметнички израз, средство шока или чиста провокација - али и о томе како данашњи филмови обликују перцепцију љубавних односа, који често попримају облике емоционалне или физичке агресије или потпуно занемарују саму љубав у корист приказа еротике као самосталног, доминантног мотива.
Може ли класик преживети Холивуд?
Према најавама, нова екранизација „Орканских висова” неће пратити класичну причу Емили Бронте на коју је публика навикла. Уместо тога, редитељка се усмерава на опсесију, страст и односе који стоје на ивици између љубави и деструкције. Радња је пребачена у неодређено савремено време, а амбијент делује мрачно и узнемирујуће.
Први трејлер изазвао је подељене реакције. Једни хвале храбар приступ и визуелни стил, док други замерају што је у фокус стављена еротика више него у оригиналном роману.
Док је код Емили Бронте нагласак био на снажним емоцијама и унутрашњем немиру ликова, у овој адаптацији више простора добијају сцене физичке привлачности и сексуалне напетости. Управо та промена изазвала је недоумице - део публике сматра да се тиме губи суштина класика и да се прича своди на искључиво физички однос, док други мисле да савремена интерпретација на тај начин само наглашава оно што је и у књизи било присутно, али тада описано много суптилније.
Додатне контроверзе изазвао је избор глумаца. Марго Роби као Катрин није наишла на одобравање код дела публике јер је у роману лик знатно млађи, док је, са друге стране, избор Џејкоба Елородија за Хитклифа отворио тему репрезентације. У роману он долази са маргине енглеског друштва, па многи мисле да је редитељка пропустила прилику да истакне и социјалне и расне разлике које су важан део изворне приче.
Геј романса која је поделила публику
Филм који више говори о осећањима него што је у њему фокус на експлицитним сценама јесте „Зови ме својим именом” из 2017. године. Радња је смештена у Италију осамдесетих година и прати однос Елиа и америчког студента Оливера. Њих двојица постепено развијају блискост која прераста у љубав и везу. Филм је снимљен по роману Андреа Асимана. Тимоти Шаламе у улози Елиа добио је светску славу и номинацију за „Оскара”, док је Арми Хамер као Оливер оставио снажан утисак код публике. Ипак, поред великог успеха и награда, филм је изазвао и бројне расправе.
Највише пажње није привукла чињеница да се ради о романси између двојице мушкараца, него њихова разлика у годинама. Елио је у филму седамнаестогодишњак, што у многим земљама значи да је малолетан, док је Оливер двадесетчетворогодишњи одрастао човек.
Због тога су многи критичари и гледаоци поставили питање да ли је исправно приказивати њихов однос као љубавну причу без јаснијег наглашавања тих околности. Део публике брани филм и истиче да је реч о временском и културном контексту осамдесетих, када је било прихватљивије да млађи тинејџери улазе у везе са старијим партнерима. Према њиховом мишљењу, филм не треба тумачити као злоупотребу, већ као приказ прве велике заљубљености и искуства које обликује младог човека. С друге стране, многи сматрају да Холивуд није смео да занемари чињеницу да је Елио малолетан и да тај однос може да делује проблематично. Постоји бојазан да млади гледаоци филм могу схватити као романтизацију односа у коме постоји јасна неравнотежа зрелости и моћи.
50 нијанси манипулације
Филм „Педесет нијанси сиве” из 2015. године, као и његови наставци, постао је светски феномен и тиме зарадио стотине милиона долара и привукао огромну публику. Представљен је као прича о „мрачној романси” између студенткиње Анастасије и богатог Кристијана Греја, али врло брзо се нашао у центру оштрих расправа. Многи критичари су указали на то да оно што је приказано као страст и љубав више личи на емоционално и психичко злостављање. Кристијан контролише Анин живот до детаља, од тога шта једе, када спава, како вежба, па све до начина на који сме да га додирне. У једном делу јој чак нуди и уговор којим она практично „предаје себе” њему.
За једне, то је била само фантазија, али за друге то је јасан пример романтизације токсичне везе. Научници су такође указивали на проблем. Истраживања, попут рада социолошкиње Ејми Бономи, показала су да такав однос има карактеристике насилне везе, јер подразумева сталну контролу, изолацију и осећај страха код главне јунакиње. Многе је додатно погодило то што је филм у биоскопима приказан баш за Дан заљубљених, како је планирано и за „Орканске висове”, јер се тиме, по њиховом мишљењу, опасна динамика представља као „љубавна прича”.
Део публике филм је прихватио као узбудљиву фикцију, али било је и оних који су упозоравали на његов утицај, посебно на младе девојке. Порука да „моћан и богат мушкарац може све да ради јер има трауме”, а да је улога жене да га „спаси”, многима је деловала опасно.
Иза луксузних апартмана, скупоцених аутомобила и гламурозних сцена, критичари су видели причу о жени која губи свој глас и контролу над сопственим животом, те је овај филм, упркос томе што је приказан као еротска романса, имплицитно промовисао мрачу страну односа моћи и контроле.
„Лепотица и звер” за одрасле
Упркос томе што се на Нетфликсу појавио 2020. године без велике промоције, филм „365 дана” убрзо је постао један од најгледанијих. Недуго затим, ушао је у топ-листе више од двадесет земаља и од глумаца Ане-Марије Шиклуцке и Микелеа Моронеа направио звезде.
Главни разлог популарности биле су експлицитне сцене секса које је публика описивала као „најсмелије у новијем филму”.
Причa прати Лауру, жену коју отме сицилијански мафијаш Масимо и даје јој годину дана да се заљуби у њега. Иако је представљено као фантазија, многи критичари су упозоравали да ово није љубавна прича већ отмица и присила. Због тога је филм изазвао велике поделе. Једни су га бранили као еротску бајку за одрасле, док су други тврдили да нормализује сексуално насиље и романтизује Стокхолмски синдром. Највећи талас негодовања изазвала је певачица Дафи, која је и сама преживела отмицу и сексуално насиље. Она је у јавном писму затражила од Нетфликса да уклони филм, истичући да он представља вид „опасног садржаја”. Покренуте су бројне петиције - једне да се филм повуче, друге да остане као „уметничко дело”. Глумци су одговарали да су сцене само глума и да је све снимано у контролисаним условима. Мороне је наглашавао да публика зна да то није стварност, док је ауторка романа Бланка Липинска филм бранила тврдећи да је реч о фантазији намењеној одраслима, те је по њеном мишљењу то варијанта старе приче „Лепотица и звер”. Иако је публика била подељених ставова, филм није остао незапажен, а његова популарност показује да овакви садржаји и те како привлаче огромну пажњу.
