Јер, испоставиће се врло брзо да је мој пријатељ несрећан не због, далеко било, неке конкретне муке или проблема, већ из једног сасвим другог разлога: несрећан је јер - није срећан.
Не, није у питању игра речи, већ нешто као бољка овог нашег, што се каже модерног, доба: данас је изгледа све (и болест, и беду, и неузвраћену љубав, па чак и губитак блиске особе) лакше прегурати и преживети од незамисливо застрашујећег „не бити у сваком тренутку дана и ноћи сјајно расположен и насмејан“ стања.
То је апсолутно недопустиво, незамисливо и, ако је судити по томе како околина реагује на „несрећка“ у свом друштву, на ивици прихватљиво-пристојног понашања. Укратко, нешто што нас жуља и на чему мора да се поради.
Кад мало размислим, вероватно читава та прича има неке везе и с чињеницом да нам је још као малима срећа на неки начин била обећана; родитељи су, је ли, улагали сваки могућ (а и немогућ) напор да им дете буде што срећније. И онда то дете путујући кроз живот, тј. одрастајући, очекује да се искључиво (су)среће с властитом срећом.
Кад се томе додају бајке, нешто касније филмови и литература, затим медији с вазда насмешеним и супер задовољним насловницама и „стручним“ текстовима о томе како да, рецимо, седимо или у шта да гледамо свако јутро како бисмо дошли у то „happy happy“ стање, као и незаобилазне дан-ноћ сјајно „расположене“ друштвене мреже, човекова потреба да бежи и од саме помисли на „не-срећу“ чини се врло логичном.
Проблем је само у томе што су на том нашем путу и сусрети других (мање срећних) врста пођеднако неминовни, колико и лековити...
И док размишљам о срећи, две ми наше велике заблуде на ту тему падају на памет; прва је да ће нам се срећа пре (оним срећнијима) или касније (онима с нешто лошијим картама) „догодити“, да ће „доћи“ од негде, кроз неки срећан догађај, супер плаћен посао или велику (највећу) љубав, покуцаће нам на врата. На нама је само да та врата отворимо и да тако срећни (заслужено, наравно) живимо до краја живота. Суперишка, али ништа од тога.
Знали су још стари Грци да то тако не бива, те су своју децу од малих ногу „тренирали“ и учили да не треба тек да чекају да им се срећа догоди, већ да свој „срећни обрт“ (представљен кроз лик „науљеног“ бога Каироса, који би „исцурио“ из руку свакоме ко покушава да га ухвати) зграбе сами. Да, преведено на српски, сретну своју срећу. У међувремену је било сасвим прихватљиво бити и не-срећан.
Па не може се баш при сваком кораку „угазити“ у срећан обрт!
Друга заблуда се тиче веровања да само вазда срећни и насмејани људи имају један баш онако срећан живот. Рекла бих да је у тој је животној једначини континуирана и до у бескрај срећа прилично прецењена.
Довољно је да само пробам да замислим како би изгледало да до краја живота морам свакодневно да једем своје омиљено јело... После неких месец дана „уживања“, вероватно би ми се смучила и сама помисао на то јело, колико год оно било укусно.
Истовремено, није ни та несрећа баш толико грозна. Ево, на пример, искуство ме учи да нам је она много „оданија“; кад вам се десило да вас несрећа изневери кад вам је тешко? Никад.
С друге стране, превртљива и хировита срећа итекако уме да нам окрене леђа таман кад почнемо на њу да се навикавамо...
И шта сад, пита ме мој другар с почетка приче, да будемо срећни у својој не-срећи. Па, што да не, одоговарам; зар није највећа срећа (у данашње време и тешко луксузирање) живети живот по својој мери и према себи? Макар нас то „коштало“ популарности у друштву и одсуства лајкова за не-срећну објаву на друштвеним мрежама.
Ако мене питате, има у томе неке среће...
Јасна Будимировић
