Осим тога, почео је да објављује хумористичне видео-снимке на своје друштвене мреже, а након само једног видеа, његова популарност све је више расла. Данас броји 71,5 хиљада пратилаца на Инстаграму и чак 240 хиљада на Тиктоку, што му је омогућило да са свима подели своју креативност. Док Илија на сцени влада хип-хоп плесом, његов сатирични алтер его „Жикица” осваја друштвене мреже.
- Почео сам са снимањем контента тако што ми је друштво стално говорило да треба да снимам то што иначе радим док сам са њима. То им је било много смешно и мислили су да би то супер прошло тако да сам ја, у једном моменту, почео да снимам те ствари - рекао је Илија Антић на почетку нашег разговора.
Ко је Жикица, и како је настао?
- Жикица као име је настало из тога што је другар дао такав надимак мом мачку и то ми је било смешно, а и планирао сам да смислим алтер его карактера за снимање контента и то ми је било савршено. А Жикица као карактер је настао веома спонтано. Једном приликом када сам покушао да снимим инстаграм стори о другарима који су брали трешње са дрвета, почео сам да изговарам „Шта радите на дрвету?". Замрсио ми се језик, али пошто нисам хтео да прекинем стори, наставио сам да причам тако чудно, са тим смешним акцентом, који је настао сасвим спонтано. Након што је то окачено на стори, једна другарица ме је саветовала да објавим и на Тиктоку јер је пресмешно звучало. То сам и урадио, јер ме ништа није коштало. У року од два сата сам добио 700 хиљада прегледа, што је мени било много чудно. Онда сам одлучио да снимам други део у којем сам рекао „аљо екопа како сте, шта радите, ево ја само да вам кажем парт два” и то је такође постало вирално. Онда су људи почели да пишу да снимам трећи део, потом четврти и тако до 120. дела. Потом је све то узело маха и само сам одлучио да не престајем да снимам дневне објаве већ годину дана.
Да ли постоје теме и особе на чији рачун се никада не бисте шалили, која је граница и да ли она треба да постоји када је у питању хумор? Да ли се плашите културе отказивања тј. cancel culture?
- Наравно да постоје и све их је више, јер свет генерално постаје веома осетљив и јако је опипљиво данас правити шалу у било ком правцу. Људи су често огорчени и само чекају да се за нешто ухвате и да вам, по могућству, упропасте све што су до тада претходно волели код вас, јер сте прекршили једну малу ствар у њиховој глави. Свашта би ту могло да се наведе као пример, али то је рупа без дна.
Да ли посао инфлуенсера сматрате валидним занимањем и да ли од њега може да се живи?
- И даље је то нешто што је ново и неистражено и сам појам „инфлуенсер" је тема спрдања, поготово јер се људи самодекламују као то, а онда то мало губи смисао. Да људи живе од тога је скроз могуће, што ја могу да кажем због себе, а и познајем људе који живе на много вишој нози управо због истог посла. Потребно је само бити у корак са временом, паметан и схватити то као посао.
Улазећи потпуно самостално у свет плеса, ко вам је на том путу био највећа подршка и како су изгледали ваши први кораци у том правцу?
- Годинама нисам био свестан да ми плес добро иде све док нисам упознао плесаче у клубу који су ме питали где тренирам. Мој стил им је био чудан, јер није школски. Тако сам се повезао са плесачима и кренуо у те воде. Кроз 15 година се много тога издешавало да сам дошао до тога да живим од плеса, а сада је ту и све остало што радим у ово модерно доба технологије, а то је онлајн зарада.
Постоје многи плесови који су прославили инфлуенсере на друштвеним мрежама. Да ли сте размишљали да се и ви окушате у овом подухвату?
- Не постоје плесови који су прославили плесаче него плесачи који су толико добри у плесу да су се прославили. Ја сам делимично тако неким путем и дошао до тога где сам данас. У јавни свет сам дошао преко емисије „Ја имам таленат", давне 2009. године, где сам са другаром доспео до финала и тако се чуло за мене. То нам је била одскочна даска за отварање плесне школе коју и дан данас имамо, до разних наступа, спотова, концерата и филмова.
Део сте 2Hot4Stage екипе која већ годинама у назад спаја уметнике из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, па и Русије кроз плесну школу. По чему је школа препознатљива и на које начине успева да обликује нове генерације плесача?
- Специфичност наше плесне екипе, а коју смо основали другар и ја у Београду те године када је био и „Ја имам таленат", је то што ми плесну школу не гледамо искључиво као бизнис него то волимо да радимо, а радили смо то и пре него што смо могли од тога да зарадимо. Другар, који то сада води, Александар је веома детаљан и залази дубоко у целу хип-хоп културу, у коју морају да зађу и наши чланови. Ако неко тренира плес, потребно је да зна одакле он потиче, како је ко зове у том свету, ко је шта измислио, али и све што спада под културу хип-хопа. То је за нас много више од самог плеса, то је читава култура и начин живота.
Шта бисте поручили младима који би желели да се опробају у свету инфлуенса те постану популарни на друштвеним мрежама, а на шта бисте их упозорили?
- Да буду своји и раде нешто креативно колико год то можда њима деловало да нико то не ради или помислили да то не могу. Управо због тога што то нико не ради треба да се опробају и треба да верују да могу успети у томе што раде уз, наравно, помоћ некога ко би могао мало да их усмери и ко се иоле разуме у данашњу технологију и све промене које се брзо дешавају. Живимо у времену где се ствари веома брзо дешавају и мењају и стварно је много тога могуће, само треба да верују, буду упорни и не одустају.
Ивана Јапунџа
