НИНИНЕ МУСТРЕ Риjaлити

Реч која на енглеском језику означава појам „стварност“ одомаћила се и у нашем језику последњих година.
nina martinovic
Фото: Приватна архива

Риjaлити. Стварност. Дошла је у наше крајеве заједно са ТВ програмима који носе то име. Неких две деценије након што је затровала америчко и западноевропско гледалиште. Нисам сигурна да ли из помодарства којем смо склони, или из страха да не укаљамо сопствени језик, тек, нисмо превели назив тог шоу програма у ТВ реалност, него смо га оставили тако у оригиналу ТВ Риjaлити. Па добро је да нисмо! Ко би могао мене да увери да то што се нуди у тим програмима јесте моја стварност? Моја стварност је нешто друго.

У мојој стварности живи неки нормалан свет који је задржао, упркос свему чиме нас искушавају уоколо, основне људске вредности. Комшије се поздрављају у пролазу и помажемо се када је то потребно. Једној старијој комшиници подесимо климу у стану, а она нама поклони теглицу џема од кајсија. Када нам због малог броја станова откажу одржавање зграде, неки од нас засучу рукаве, па повремено почисте заједнички простор, па ходници и степениште сијају као да их одржава доктор за хигијену лично. Не псујемо, не урламо једни на друге, а ако се то понеком и деси, то није правило, него је више као изузетак.

Тако ми је на послу, тако у ширем породичном окружењу. Тако сам одрасла, тако се понашам и сада и дубоко верујем да не мора било ко други да одређује шта је моја стварност. Поготово не онаква „стварност“ какву нуде последњни трзаји оних несрећних, од похлепе потпуно болесних и обневиделих телевизијских обмањивача. И онда нам још сервирају причу да посматрањем понашања тих, пре свега духом сиротих створења, можемо много о људској психи да научимо! Па учимо из контакта, додира, погледа у очи и међусобне комуникације, а не из прикрајка посматрајући како се у зверским условима људи у звери претварају. Не, то није моја стварност.

Ја сам одавно научила са своју стварност креирамо сами, мада ми није увек лако да то у потпуности прихватим. Али учим, и вољна сам да учим, колико год да је потребно. Све што се око мене догађа, постоји да ме нечему научи, да ми помогне да растем као људско биће, и чим осетим да ме нешто боли, знам да је време да нешто мењам. Важно је да схватим да неки пут није мој пут и да је време да са њега скренем. Ако ме ципеле жуљају, па нисам ваљда блесава да их и даље носим, искривићу стопала, а затим и целу кичму! У неком тренутку, мора да превлада свесност да није нешто нормално само зато што „сви то раде“, ако срце изнутра шапуће да нешто није у реду. Време је да пажљивије слушамо шта нам срце говори, да срце слушамо и своју реалност стварамо. А коме се живот траћи на туђу визију онога шта је стварно стварност, нека га траћи, његова је ствар. Његова је стварност.  Мој је избор стварност у којој влада људскост.   

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

 

 

EUR/RSD 117.5668
Најновије вести