Тако је и ове године. Интроспекција, ретроспекција и све остале инспекције себе су актуелније него икада. Примећујем ипак да се нешто из године у годину мења. Раније сам ово доба проводила у „минус фази“, критикујући и осуђујући себе за све и свашта, а сада је другачије. Све је мање критике, па самим тим и осећаја кривице, а све је више конструктивног сагледавања свега онога што јесам и што могу да будем.
Једна од мојих не баш похвалних особина је брбљивост. Умела сам да причам без престанка, сатима. Налазила бих теме не знам ни сама где, и само бих тртљала и тртљала, небитно у ком сам друштву. Једноствно бих се некако наметнула, причала бих шале, вицеве, догодовштине из живота, стварне, али често мало „дотеране“ како би биле још забавније. Присутни би се смејали, мени се чинило да су се забављали, а заправо сам им неприметно, заокупљајући њихову пажњу, узимала енергију и све се боље осећала. Такво је било стање ствари. Често се дешавало да заћутим и онда настане непријатна тишина. Као да нико други неће да настави да прича, и гледали би у мене упитно, као да траже још. И ја бих онда настављала и брбљала, и брбљала. Како сам одрастала, почела сам то да примећујем и да се повлачим, да се не трудим да будем главна причалица у друштву. Тада је настао други проблем: људи су ме питали да ли сам добро, јесам ли љута и шта ми то фали, па се не понашам „нормално“. А ја сам полако из године у годину увиђала колико је важно да слушам друге, јер толико тога могу да видим, да приметим и да научим, колико о њима, толико и о себи, кроз своје реакције и осећања. Једам огроман, непроцењиво вредан свет се отворио од када више слушам друге људе. Са тим се и моја перцепција потпуно поменила и на неки начин продубила. Осећам да слушајући, поклањам саговорнику много више од своје пажње. Слушање је један дупли дар: човеку кога слушам и себи која упијам оно што говори. Наравно да пажљиво бирам кога ћу да слушам и да сам развила комплексни механизам како да се одбраним од отимача енергије. То нису они који забављају па се барем смејем и добро осећам уз такве приче. То су они који те на пола изговорене реченице прекидају са „Није то ништа...“ па крену неку своју причу. То су они што те питају како си, само зато да би ти испричали како су они, најчешће уз неку тешку причу и драму. А најтеже ми падају они који умеју да изразе своја осећања само оговарајући друге. Њих избегавам у широком луку.
Зато ме ова сезона посматрања својих неомиљених навика и особина мање боли од претходних. Навежбала сам слушање боље од причања. И мада још много имам да учим на том пољу, већ сада видим добре резултате. Јасније разазнајем истину, све боље разумем узрочно последичне везе и све сам свеснија процеса који се одвијају у мени и у свету око мене. Слушање је истинско даривање.
Нина Мартиновић Армбрустер
