Настала по одличном истоименом роману Добрице Ћосића, серија “Корени” коначно је успела да погоди укусе и критике и публике. Ови први задовољни су глумачком поделом и изведбом, сценографијом, костимима и музиком: тачно оним ставкама због којих су серију “Немањићи” с правом дочекали на нож. Ови други са задовољством се присећају детаља из школске лектире, хватају белешке и цитате и с нестрпљењем очекују наредну епизоду саге о породици Катић, у бурном времену стварања модерне српске државе.
Причу о Катићима режирао је Иван Живковић, у сценарио је преточио Ђорђе Милосављевић. За суморну атмосферу српског села на преласку из деветнаестог у двадесети век заслужни су директор фотографије Горан Воларевић, сценограф Миленко Јеремић, костимограф Борис Чакширан, шминкер Марија Јовановић Ковачевић, али и композиторка Ирина Дечермић.
Ипак, главна пажња усмерена је на глумачку поделу. Маестрaлни Жарко Лаушевић игра ТВ улогу живота, сјајно одсликавајући трагични лик родоначелника породице Аћима Катића који, кроз однос с вечно сукобљеним синовима, показује сву трагику српског политичког бивства, оличену у рату традиционалних и нововремских либералних ставова који последично доносе раскол у богату и напредну породицу.
Добрица Ћосић причи о Катићима посветио је практично цео свој зрели списатељски живот, пратећи потомке Ђорђа и Вукашина кроз вртлог Првог светског рата, међуратно политичарење, фашизам и страдање у Другом светском рату, бурне поратне информбировске године. Да ли ће Радио телевизија Србије успети да причу испредену на неколико хиљада страна преточи у серијал и, што је још важније, изведе га до краја, показаће наредне године. За сада можемо да уживамо у почетку српске верзије библијске приче о повратку блудног сина и првим наговештајима будућих сукоба унутар породице Катић. Атмосферу успаваног сеоског живота сјајно одсликавају споредни ликови, а њихова интеракција са главним јунацима смислена је и сврсисходна, без лутања и празног хода. Сасвим довољно да задржи пажњу публике и још једном покаже на који начин се један сјајан роман може преточити у квалитетну серију, поручујући нам у коначници да успех „Корена“ и неуспех „Немањића“ можда ипак леже у садржају, а не у форми.
Можда се једина мана може пронаћи у - говору. Из непознатог разлога аутори су дигли руке од инсистирања на локалном изговору косовско-ресавског дијалекта којим би требало да се говори у Ћосићевом Прерову. Да ли због тога што су глумци углавном са подручја источнохерцеговачких и шумадијско-војвођанских говора, тек, и Аћим, Вукашин, Ђорђе и Симка говоре у серији најчистијим књижевним говором. Штета, јер су сви способни да изнесу дијалекатски текст, а не можемо, а да се не сетимо с којом је лепотом Танасије Узуновић оживео управо овај косовско-ресавски говор у серији „Мој рођак са села“.
А што се расправе на тему „либерал-напредњак“ тиче, ваља се држати златног правила да се за добрим коњем диже прашина и да је сасвим свеједно које је боје и састава. Ако је доказивање да ли је старија кока или јаје било довољан разлог да многи поново посегну за Ћосићевом књигом, циљ је постигнут. И тако треба и да остане.
Ивана Вујанов
