Ријалити програми, барем оно што се приказује код нас, тако су заузели повелико парче програма, а глас против њих ових дана дигао је и министар за културу и информисање Владан Вукосављевић. Он је рекао како је свестан да ријалити програми постоје и у свету, али да сматра би било боље када би такве програме емитовали искључиво посредством плаћених канала, а не на националној фреквенцији. Вукоосављевић сматра да су „ријалити програми срамота за медијску сцену“ и да „духовно и ментално уништавају један народ“.
На његову прозивку реаговао је Жељко Митровић Имагинаријум, поручујући му да је министар „из каменог доба“, називајући га „једним несолидним човеком који би да намеће и санкционише без уважавања да живимо у демократској либералној епохи која није савршена али има своја правила“.
Преписка с елементима суптилног и директног вређања наставља се, на ужас, односно забаву публике, а у целу причу око оправданости емитовања овакве врсте програма умешали су се и политичари, и чланови Владе Србије, и стручњаци, али и странке.
И јавност се, наравно, поделила, а како би другачије, и то на изненађујуће начине. Либералнији део публике поручује да је саморегулација сасвим довољна метода, и да је притисак црвеног дугмета на даљинском управљачу једини поуздан начин борбе против ријалити пошасти. Они оштријих ставова кажу да се од државе очекује да уведе ред у етар, а међу препорученим методама су и опште затварање актера и идејних твораца, физичко и новчано кажњавање, гашење телевизија и, срећом, лупање по џепу.
Управо ово последње препоручио је и министар културе, а овај предлог је, иако ни близу оним горенаведеним драконским, изазвао је тако бурну реакцију власника ТВ Пинк. Наиме, ако би се ријалити програми с обичних преселили на специјализоване канале, а и Пинк и Хепи их имају, драстично би се смањио број гледалаца, а тиме и приходи од оглашавања и друге, мање видљиве инјекције. Када се узме у обзир да је Митровић примио тежак ударац продајући Пинк БХ у Босни и Херцеговини и Пинк М у Црној Гори, а већ је одустао од словеначке верзије, јасно је зашто је све карте бацио на Задругу 2, посвећујући јој скоро половину емитованог времена.
У преписци између власника ТВ Пинк и министра ништа не пише о оправданости захтева и правима које министар има кад је у питању одабир програма који емитују телевизије с националном фреквенцијом. Ипак, када се говори о садржају, треба имати на уму једну важну ствар: ниједна телевизија с националном фреквенцијом не испуњава критеријуме за добијање, односно задржавање националне фреквенције, те би Регулаторно тело за електронске медије имало основа да свима, укључујући и Радио телевизију Србије, те фреквенције одузме док програм не саобразе захтеваном. А то би за комерцијалне станице значило управо одустајање од ријалитија, јер би програм морале да попуне одговарајућим образовним, дечјим, научним и програмом културе, уз озбиљно смањивање рекламних блокова, за шта тренутно плаћају добре пенале.
Но, до неких срећнијих времена, ово ће остати наш лични Имагинаријум.
Ивана Вујанов
