Међу њима је и скоро документарна мини серија „Чернобиљ“, сценаристе Крега Мејзина и режисера Боа Јохана Ренка, из исте ХБО кухиње. И док је „Игра престола“ фантазмагоријска сага о клановској борби за превласт и трон, „Чернобиљ“ нуди друге, овоземаљски сиве тонове.
Прича је то и о несрећи у украјинској нуклеарки, о начинима на који су се борили и званичници и стручњаци, и обични људи. На моменте скоро документарна, до детаља посвећена верном одсликавању тог раздобља у историји Совјетског Савеза, „Чернобиљ“ је, ако имате срца да је гледате без суза и гутања кнедли, омаж свим свесним и несвесним жртвама страшног склопа неукости, бахатости и сплета несрећних околности који су умало довели до истребљења човечанства.
Управо из овог угла ваља посматрати причу, чији су се сценаристи храбро одлучили за дијалоге искључиво на енглеском језику, избегавајући замку лошег руског из уста иначе сјајних глумаца, предвођених Стеланом Скарсгардом, Емили Вотсон, Џередом Харисом и Полом Ритером, или још горе, преглумљивањем руског акцента на енглеском говорном подручју. Енглески уместо руског, да, али је зато све остало оригинално до најмањих детаља. До те мере верног оригиналу да и највећи „черноскептици“ нису могли да, у до сада емитоване четири епизоде пронађу грешке, осим једне ПВЦ застакљене терасе. Чак и чињеница да су у тренутку несреће деца ишла у школу одговара истини: према наводима сведока, Совјетски Савез у то време имао је шестодневну школску недељу. Копија је до те мере верна оригиналу, да су неке сцене буквално прекопиране са фотографија насталих у време евакуације и покушаја да се спречи катаклизма.
Међу важним стварима, по којима се „Чернобил“ слободно може сврстати у најбоље што је индустрија забаве могла да понуди ове године, издваја се и чињеница да је Холивуд овога пута заспао: у причи нема црно-беле слике комунизма и сваљивања кривице само на једну страну, уз сублимиране поруке да Запад то не би тако. Одсликана је сива прича у којој су и стварни виновници и оптужени, али и обични људи опхрвани кривицом, али и спремношћу да заједно учине све да се смањи зло. Прича о покушајима заташкавања, о последњим данима једног система у којима апаратчики одлучују уместо научника о стварима од виталног значаја за целу планету. О томе како је скривање података о проблемима са том врстом нуклеарки могло да нас кошта много, много више. И о напорима и личним жртвама да до тога ипак не дође.
До сада смо погледали четири епизоде, свака је била потресна на свој начин, готово се могу погледати одвојено. Остаје нам последња, „Вјечнаја памјат“, која би требало да заокружи ову тешку и потресну причу. Да ли ће се „Чернобил“ памтити и волети дуже од „Игре престола“, показаће време. Оно што је јасно после овог пролећа, ХБО је успео да озбиљно подигне лествицу квалитета серијског програма. Остали су на потезу, а нама преостаје да уживамо.
И. Радоичић
